Ranko Bugarski: Jezik se ne može ukrasti

Share

Knjiga Ranka Bugarskog „Govorite li zajednički” (Biblioteka XX vek) vrvi od primera koji potvrđuju da se iza, kako on kaže, „lingvističke laži o različitim jezicima kriju nacionalizam i politički interesi”. U svemu što se s jezikom dešavalo i dešava glavnu reč vodi politika, i to mahom ona nacionalističke provenijencije, kaže Bugarski za „Politiku”, tvrdeći da je to razlog što imamo toliko ekstremnih mišljenja o jeziku. Osnovno pravilo je – koliko nacija (i njima pridruženih nacionalizama) toliko jezika, što otvara prostor ne samo sukobu ekstremnih mišljenja nego i svakovrsnim manipulacijama, dodaje on tvrdeći da je ovu knjigu i napisao s namerom da se smire strasti

– Trebalo bi konačno odustati od davno prevaziđene romantičarske i nacionalističke doktrine o jedinstvu jezika i nacije, koja zapravo nikad nije odgovarala stvarnosti ljudskih društava – kaže naš poznati lingvista i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, autor više od 20 publikacija iz oblasti lingvistike i anglistike.

I sami u knjizi kažete da se mi „samo pravimo da imamo četiri jezika”. Ukoliko su bosanski i crnogorski veštačke tvorevine, šta je sa srpskim i hrvatskim? Neki naši lingvisti optužuju Hrvate da su „ukrali” „vukovski srpski”, dok hrvatski nacionalisti istupaju s tezom da je njihov jezik žrtva srpskog pa forsiraju izmišljene kroatizme. Da li je smirivanje strasti mogućno?

Bosanski i crnogorski, koje bih pre nazvao političkim nego veštačkim tvorevinama, od srpskog i hrvatskog kao zvanično samostalnih jezika razlikuju se najviše svojim znatno kraćim postojanjem, a sa stanovišta Deklaracije o zajedničkom jeziku sva četiri su standardne varijante jednog zajedničkog jezika. Popularne priče o krađi jezika ne bih komentarisao (jezik se ne može ukrasti), a izmišljanje kroatizama samo je deo nacionalistički inspirisanih napora oko afirmisanja samobitnosti hrvatskog jezika. Smirivanje strasti je moguće upravo na temeljima koje polaže Deklaracija, ali će to biti dugotrajan proces s neizvesnim ishodom (čuvena „politička volja”).

U knjizi navodite brojne apsurdne primere posledica četiri jezika na teritoriji bivše Jugoslavije, počev od toga da neko izbegne suđenje zato što mu optužnica nije prevedena na „njegov” jezik iako je savršeno razume, pa do stvaranja aparthejda u školama. Šta je najveća opasnost od ovakve situacije?

Opasnosti su evidentne; pored toga što navodite tu su i ogromni a potpuno nepotrebni troškovi „prevođenja” između ovih jezika u administraciji, lektorisanje tekstova u skladu sa nacionalnošću autora, umnožavanje međunarodnih bibliotečkih kodova praćeno prepirkama oko pitanja, za običnog čitaoca savršeno nevažnog, čijoj književnosti „zapravo” pripada koji pisac, rascepkano tržište knjiga sa smanjenim tiražima a uvećanim troškovima, opadanje interesovanja za učenje ovako usitnjenih jezika na katedrama i u lektoratima u inostranstvu… Iz svega ovoga jasno sledi da je bolje imati jedan srazmerno jak jezik nego četiri mala jezika „za kućnu upotrebu”, ali separatistička ideologija i politika nimalo ne zarezuju ovakvo zdravorazumsko prosuđivanje. Pri tome možda najveća pojedinačna opasnost jeste konstantno uterivanje ljudima u glavu neistine da oni govore zbilja različitim (a ne samo različito nazvanim) jezicima, te da su im stoga potrebna pomenuta razgraničenja i umnožavanja u cilju zaštite njihovih posebnih identiteta i jezičkih prava – kad oni sami većinom osećaju da im to ne treba, da se i dalje odlično razumeju.

Koliko je problem ćirilice u Srbiji, na kome se insistira, stvaran? Da li je ćirilica zaista ugrožena i zašto se zanemaruje da je i latinica pismo srpskog jezika?

Svima osim nacionalistima poznato je i očigledno da je i latinica pismo srpskog jezika, a u lingvistici je pravilo da je pismo kojim se jedan jezik piše pismo tog jezika, čak i ako se njime pišu i drugi jezici. Pisma nemaju nacionalnost: ona ne pripadaju narodima nego jezicima, koji sa svoje strane takođe nisu „vlasništvo” narodā nego svojih govornika, ma koje nacionalnosti oni bili. Stalne jadikovke nad ugroženošću ćirilice i njenom predstojećom smrću lišene su realnog osnova i uglavnom služe ostvarivanju grupnih i ličnih, pre svega političkih interesa i ciljeva, ili pak potpirivanju emocija. Naravno, ne sme se nikome zameriti to što iskreno voli ćirilicu i doživljava je kao važan simbol svog identiteta, ali se takva osećanja ne bi smela zloupotrebljavati. Ne može biti stvarno ugroženo pismo koje je po Ustavu obavezno u službenoj upotrebi, koje je prvo na kojem se deca opismenjavaju i na kojem su praktično svi udžbenici (što znači da se u Srbiji škola ne može završiti bez poznavanja ćirilice), na kojem se štampa „Politika”… U poređenju s ovim činjenicama, krajnje neubedljivo deluje neprestano pozivanje na natpise u Knez Mihailovoj ulici ili na slabiju zastupljenost ćirilice u mnogim medijima. Pravi problem nije u izvesnoj dominaciji latinice u javnom prostoru, nego u nedopustivo niskom nivou opšte pismenosti i jezičke kulture. Mislim da bi upravo time trebalo da se bave institucije sada zaokupljene zaštitom ćirilice kao svojim glavnim proklamovanim zadatkom, ali ovo ne donosi političke niti akademske poene. Sažeto, prosta istina je da srpski jezik ima dva pisma – sve ostalo je u sferi politike ili emocija. Pred ovom aktuelnom stvarnošću odlaze u drugi plan sporna pitanja istorijskog nasleđa i prioriteta, „matičnosti”, te etnonacionalne identifikacije uz štetnu podelu na „naše” i „tuđe” pismo.

Prošlo je godinu dana otkako se u javnost izašlo sa Deklaracijom o zajedničkom jeziku koja je tada izazvala više negativnih nego pozitivnih komentara. Zašto je u Hrvatskoj bilo najviše negativnih reakcija?

Tačno je da je Deklaracija u početku naišla na pretežno negativan odziv, posebno u vladajućim krugovima, ali pogled na impresivni spisak od blizu 9.000 dosadašnjih potpisnika pruža znatno drukčiju sliku. A u Hrvatskoj su zvanične reakcije bile daleko najžešće zato što je tamo najveća osetljivost na jezičku problematiku uopšte, a naročito na sve što makar izdaleka miriše na obnavljanje nekakvog zajedništva, u uslovima uspešno okončanog razbijanja Jugoslavije, te jezičkog i državnog osamostaljenja Hrvatske.

Nedavno je deklaraciju potpisao i Noam Čomski. Kako sada vidite budućnost ovog dokumenta?

Sa izuzetkom početnih dvestotinak javnih ličnosti koje su pozvane da podrže Deklaraciju u trenutku njene objave, svi ostali su – uz moguće povremene izuzetke – potpisali ovaj dokument spontano, bez posebnog reklamiranja ili agitovanja od strane njegovih sastavljača. Koliko je meni poznato, Noam Čomski je redak primer pojedinačnog poziva, kojem se odmah odazvao uz izjavu za medije da nema šta da doda onome što u Deklaraciji piše. Podrška ovog svetski uticajnog lingviste i angažovanog intelektualca od velikog je simboličkog značaja, naročito u kontrastu prema nekim ovdašnjim ocenama da je tu reč o pukoj gomili besmislica o kojima ne vredi raspravljati. A u pogledu budućnosti, verujem da niko ne očekuje neke neposredne korake političkih garnitura u regionu, ali ima znakova da bi poruke Deklaracije mogle dugoročno delovati na promenu opšte intelektualne klime u ovom domenu. Ako bi se to desilo u ma kojem vidu, ona bi opravdala svoje postojanje.

Lingvistički apsurd

Neki srpski lingvisti nedavno su se oštro pobunili zbog otvaranja lektorata hrvatskog jezika u Srbiji za koje je naša vlada dala saglasnost. Šta vi kažete?

S razlogom su se pobunili, utoliko što je zaista posredi lingvistički i komunikacijski apsurd, ali postoji i druga, politička strana priče. U Srbiji su zvanično priznati hrvatska nacionalna manjina kao i njen jezik, za koji se u skladu sa prihvaćenim evropskim standardima i odgovarajućim dokumentima traže ista prava kao i za jezike drugih nacionalnih manjina, a Vlada Srbije ne može da ih uskrati pozivanjem na veliku lingvističku sličnost hrvatskog i srpskog. Evropska regulativa u oblasti zaštite manjinskih jezičkih prava sačinjena je po meri jezika koji su realno različiti, i u nju je teško udenuti izuzetni ovdašnji slučaj jezika nominalno različitih a u stvarnosti samo nacionalnih varijanti istog jezičkog sistema. Kao i u mnogim drugim slučajevima, ova situacija je posledica administrativnog rastakanja zajedničkog srpskohrvatskog jezika, i sada ne vredi lupati glavu nad njom i iščuđavati se.

 

Izvor: Politika, autor: Gordana Popović

Share