Rat nas je samo još više povezao

Share

Uoči još jedne godišnjice stradanja u akciji “Oluja”, Srbija se priseća tragičnih događaja, podsete nas u vestima koliko je bilo poginulih, prognanih, koliko je nestalih. Prikažu arhivske snimke kolona i traktora. Nekima će ovo ostati samo brojke koje će, opterećeni sopstvenom egzistencijom i problemima, brzo zaboraviti. A na neke su ti događaji ostavili neizbrisiv trag. Veliki broj dece je pre 23 godine u toj tužnoj koloni preko noći odrastao. Nisu znali šta znači biti Hrvat ili Srbin, nisu znali šta znači reč rat, ni šta će upravo ta reč uraditi njihovoj budućnosti i do tada bezbrižnom detinjstvu.

Bojana Dražić

Bojana Dražić, danas majka trogodišnjeg dečaka Petra, rođena u Sisku 1988, svog ranog detinjstva gotovo da se i ne seća, barem ne onako kako bi se deca odrasla u zdravom okruženju bez ratnih sukoba sećala, ne seća ga se kao perioda igre i nevinih i bezbrižnih dečjih radosti. Za njenu porodicu problemi su počeli još ’91. kada je otac dobio otkaz i kada je četvoročlana porodica s dvoje male dece morala da se odseli iz svog stana. U razgovoru za P-portal Bojana govori o svemu lepom, ali i ružnom sto je seća na domovinu, kroz šta je sve njena porodica prošla tokom i nakon rata, o danu kada su ostali bez svega. Njeno najranije detinjstvo obeleženo je selidbama, problemima, nemaštinom, strahom. Ističe da ih u kući nisu nikada učili da prave razliku između Srba i Hrvata, da se o tome nije govorilo.

„Tata je oteran s posla jer je došao dan kada su morali da se odluče hoće li biti Srbi ili Hrvati. Tatin rođeni brat je oženjen Hrvaticom, on i dalje živi u Sisku. Deklarisao se kao Hrvat, verovatno je video veću sigurnost u takvoj odluci u tom momentu“ – govori nam Bojana.

Malo je jasnih, a još manje lepih sećanja, ali kao jedno od neizbrisivih će joj uvek ostati momenat iz perioda rata tokom vožnje kod bake i dede koji su živeli u susednom selu. Zaustavili su ih hrvatski vojnici, njih sedmorica ili osmorica, opkolili auto i svi uperili puške u njih.

„Brat i ja smo bili jako mali, ja sam imala šest godina, on četiri. Svi smo bili prestravljeni, a najviše mama. Tražili su joj osobnu iskaznicu, ona u panici nije mogla da je pronađe, vršljala je po torbi i preznojavala se, u strahu da će nas svakog momenta upucati. Tih tridesetak sekundi, koliko je sve trajalo, nama je delovalo kao večnost. Mama je, naravno, uspela da isčupa iz torbe osobnu, ali zato je narednih 10 dana imala stomačnih tegoba. Ona i dalje veruje da upravo zbog te situacije ja i dan danas imam strah od uniformisanih lica“ – kaže Bojana.

Dan odlaska i strah od neizvesnosti

„Bilo je rano jutro. Mama me je tiho probudila, brat je i dalje bio u polusnu. Spakovala je dve torbe, najosnovnije, uzela nas dvoje mališana i krenuli smo niz brdo do železnicke stanice, neznajući da se nikada nećemo više vratiti u to dvorište, u naš topli dom” – s tugom govori Bojana.

Njihova prva stanica na putu iz Donjeg Hrastovca, gde su iz Siska najpre našli utočište, bili su Riječani, tamo je živela familija Bojanine mame. Sve u nadi da će se kroz par dana sve smiriti i da će se vratiti u svoj dom.

„Jedne noći primetila sam da mame nema u sobi, izašla sam ispred i videla da su svi iz mamine porodice, kao i mama, na tremu kuće, u pidžamama, bosi, kola u dvorištu puna stvari. Svi koji su mogli su se okupili i spremali za odlazak, svako je spakovao najosnovnije, mislili su da je to kratkotrajno i da će se vratiti. Znala sam da se nešto čudno i strašno dešava. Mama je pokušavala da mi se osmehuje koliko je mogla, trudila se svim silama da ne prenese taj strah na nas decu” – priseća se Bojana.

Beba od nekoliko dana u koloni

Niko nije verovao da je taj odlazak – odlazak u nepovrat. U tim momentima svi su želeli da se sklone na sigurno, da zaštite svoju decu i porodicu, ali niko nije ni sanjao da će ta priča imati takav epilog. Svako je zgrabio najosnovnije, u nadi i s mišlju da će se svojim domovima ubrzo vratiti i nastaviti svoj miran život. Onakav kakav pamte pre rata.

Bojana se kolone seća kroz maglu. Ali se dobro seća da su imali utisak kao da je to putovanje trajalo mesecima. Njen brat od tetke je tek bio rođen, svi su vodili brigu o njemu, jer je dete rođeno u nehigijenskim i nehumanim uslovima. Najbitnije im je bilo da se drže zajedno i na okupu, da se slučajno neko od porodice ne zagubi, jer tada nije bilo mobilnih telefona i to je bio jedini način da ostanu u kontaktu. Nisu znali ni gde idu, ni šta ih čeka. Ogroman strah je postojao od odlaska u nepoznato, ali, opet, postojala je i doza olakšanja jer se udaljavaju, sporo ali sigurno, od divljaštva, mržnje, svega neljudskog što rat sa sobom donosi.

„Dok se granica nije prešla, niko nije pomišljao da stane. Kada smo ušli u Srbiju, kucali smo raznim ljudima na vrata i molili ih da nas puste u svoje kupatilo, samo da se okupa beba od par dana“, seća se Bojana.

Novi početak i život u Srbiji

Novi i nepoznati život u Srbiji započeli su u selu Urovci pored Obrenovca, gde su živeli osam godina, dok nisu prodali kuću u Hrvatskoj i konačno sagradili svoj novi dom u Batajnici, gde i danas žive.

Bojana otvoreno govori i o neprijatnim situacijama u Srbiji koje pamti. „Neću zaboraviti jednu priredbu u osnovnoj školi. Sećam se da je nastalo neko komešanje kad je jedna devojčica, inače albanskog porekla, uporno pokušavala da se ugura ispred mene. Pokušala sam da joj objasnim da to ne radi i da smo mi na redu za izvedbu, gde je ona odbrusila: Vrati se tamo odakle si došla, izbeglico jedna!“ Bojana i dan danas pamti te reči. Kaže da je to poslednji put da se seća da je bila prodorna i borbena. Misli da je taj trenutak na nju uticao da se kasnije povuče u sebe, da se ne ističe na bilo koji način.

„Kada sam bila peti, šesti razred sećam se da su bili organizovani humanitarni paketi iz Kine. U tom uzrastu bila je sramota reći da si izbeglica, nekako ti je krivo u tom tinejdžerskom dobu što te neko tako naziva. Ulazili su u razred i pitali da li ima izbeglica, onda moraš da podigneš ruku da bi dobio taj paket kao pomoć. I onda si uvek bio obeležen, kad ideš kroz selo tačno se znalo ko je izbeglica, a ko nije“ – s tugom se priseća naša sagovornica.

Roditelji su se trudili da ih zaštite od neprimerenih komentara, trudili se da Bojana i njen brat Slobodan što manje osete nepripadnost. Bojana smatra da ljudi u Srbiji i danas, posle dvadeset i više godina, ne mogu da se pomire sa tim da su ti ljudi, te izbeglice, tu i da tu žive, misli da će oni za njih uvek ostati izbeglice ma koliko godina prošlo.

Kaže da je posebno bilo neprijatno izjasniti se kao izbeglica u tinejdžerskom uzrastu: „Gdegod je bilo potrebno predati neki dokument, bilo da je zdravstvena knjižica, krštenica, lična karta, svi imaju to što se traži, a ti imaš samo izbegličku legitimaciju. I onda te pitaju: Pa šta ti je ovo? Kao da to prvi put vide!”

Sećanje na prošlost

Kuća njene porodice u Hrastovcu nije bila uništena, prodali su je 2003. godine Hrvatima koji su u nju već bili useljeni. Od tog novca je sagrađena kuća u Batajnici, gde i danas žive.

„Kuća maminih roditelja je potpuno uništena, i to vrlo brzo nakon što su napustili dom. Deda i mama nikada nisu otišli u Hrvatsku nakon rata. Drugi su odlazili, ali ne znam da li oni nisu imali hrabrosti da se suoče sa prizorom ili jednostavno ne žele da se vraćaju u prošlost. Mama je imala priliku, ali jednostavno nije, kada bi otišla, samo bi je više bolelo” – govori Bojana.

Tek sa sedam godina počela je da živi detinjstvo. Kada su se sastajali prijatelji i porodica uvek se pričalo o ratu i šta bi bilo kad bi bilo. Uvek je postojala prepirka o tome ko je počeo rat i zašto. Kaže da je danas drugačije, došla je smena generacija i sve manje se o tome priča. Ali i dalje, kada se ta tema pomene, debate uglavnom vode muškarci. Kaže da su to veoma žučne rasprave, idu do zadnjih atoma snage samo da bi se dokazalo čiji je stav ispravniji. Nikada nisu mogli da se slože, svako ima svoje mišljenje i iskustva su različita.

„Ti razgovori starijih za mene kao malu bili su jako teški i mučni za slušanje. Kada si mali, trudiš se da razumeš, a ustvari nemaš predstavu o čemu oni to pričaju, i zašto se toliko ubeđuju i raspravljaju. Vremenom su me te priče sve manje zanimale, gledala sam sebe i gledala sam u budućnost. Smatrala sam da šteta koja je načinjena ne može da se nadoknadi i da sve te njihove rasprave gube smisao. Bila sam srećna što smo svi na okupu, što smo zdravi, to mi je bilo dovoljno, što smo se držali zajedno i što smo živi.“ – govori Bojana.

Kaže da razume veći gnev kod starijih ljudi, jer su to ipak bile godine kada su oni stvarali ili već nešto stvorili za svoju decu, unučice, i onda im je tek tako nestalo preko noći sve što su decenijama gradili, kao da nikada nije ni postojalo. Zato smatra da je mlađima bilo lakše.

„Mnogo je teže starijim ljudima jer je njima život prošao tu, sve su svoje tu ostavili, bilo je lakše mojoj mami nego baki, ona je tek počela da živi, tek stvorila porodicu, imala je perspektivu gde god da ode, radno sposobna, zdrava, dvoje male dece, imala je za šta da se bori“ – smatra Bojana.

Misao o povratku

Okupljanja i slavlja Srba iz Hrvatske na kojima pokušavaju da očuvaju tradiciju i običaje, da prenesu na svoju decu znanje o poreklu i kulturi koju neguju posećuje ponekad i Bojana.

Kolo Drmeš naučio me je deda. Prvi put sam to kolo odigrala na jednom okupljanju u Batajnici – ponosno govori Bojana i dodaje da su u početku Srbi iz Hrvatske više bili priklonjeni jedni drugima: „Ipak smo delili istu muku i tugu. Danas više nije toliko važno odakle si, bitno je samo kakav si čovek.“

„Volela bih da vidim Sisak, tamo sam rođena. Tata mi je uvek pričao o reci Kupi koja protiče kroz Sisak, kako me je šetao kao malu preko mosta na Kupi, o lepoti te prirode. Volela bih da to vidim svojim očima, jer tatin opis tih predela je toliko snažan da bi svako poželeo da ih vidi“ – sa setom govori Bojana i kaže da ne oseća pripadnost nekadašnjem zavičaju, već da pripada Srbiji.

U Srbiji je završila školu, stekla prijatelje, osnovala porodicu, majka je trogodišnjeg dečaka i ne može da zamisli život u nekoj drugoj zemlji. “Tamo smo imali mnogo više, veću kuću, veće imanje, tata je imao bolja primanja. To nam je sve preko noći nestalo, ovde smo otpočeli nove živote i bile su potrebne godine prilagođavanja. Ali niko od mojih nije poželeo da se vrati. Naravno da postoje i lepa sećanja i da će nam zavičaj zauvek ostati u srcu, ali ljudi su jednostavno umorni od svih tih političkih igara, jednostavno svako želi samo svoj mir i ništa više.”

Iako bi želela da ode u Hrvatsku i poseti rodno mesto i iako ima je svima zavičaj u srcu, Bojana smatra da Srbi iz Hrvatske bolje žive u Srbiji nego što bi u Hrvatskoj ikada živeli.

„Jeste postojala određena odbojnost u početku prema nama, ali uprkos tome smatram da danas 80% Srba iz Hrvatske u Srbiji bolje živi nego što bi to bio slučaj u Hrvatskoj. Postoji doza nostalgije, uvek će postojati, što je logično, ali mnogi nikada ne bi videli autoput, ne bi znali šta je wireless, gde je Nemačka… Možda su to neke dobre stvari iz cele ove priče. Opet su se svi snašli i bili podrška jedni drugima. Ishod tragičnog rata samo je još više ojačao rodbinske veze među nama, ukazao nam na prave vrednosti, a to su porodica, zdravlje i koliko je malo potrebno za sreću” – govori Bojana.

Kada se gleda pokvarenim pogledom, onda je sve pokvareno

„Nikad ta srpsko-hrvatska priča nije bila predstavljena u pravom kontekstu, nego je to uvek bilo neko nadvikivanje, nikad se prava priča i ne može čuti samo sa jedne strane“ govori Bojana i zaključuje: „Rat se desio, prognani smo ovde u Srbiju, i nažalost mi koji smo izbegli doživljavali smo i od strane Srba neprijatnosti, ne samo od Hrvata. Ne znam, možda su tada mislili da im mi svojim dolaskom remetimo blagostanje, miran i lagodan život. Kao da smo mi želeli da se to desi, pa nam se, eto, taj san i ostvario. Ima dosta predrasuda u vezi sa svim nedaćama kroz koji je narod prošao. A uvek je najlakše drugog okriviti“ – zaključuje naša sagovornica.

 

Share