Rat za knjigu i hleb

Share

Ima neke simbolike u tome što sam ime dobio po ruskom ratnom brodu. Moj otac Petar, oficir austrougarske vojske, kao komandir počasne čete beše otišao u Veneciju na doček ruskoga knjaza. I tamo je, na pristaništu, na boku lađe ugledao ime – Vladimir – napisano zlatnim ćiriličnim slovima. Ime mu se dopalo i odlučio je da mene, svoga sina, tako nazove.

Nije to prošlo bez otpora. Izgleda da sam bio prvi Srbin koji se zove Vladimir. Takvog imena nije bilo u pravoslavnom kalendaru, ili ga paroh nije mogao pronaći, pa je neko vreme odbijao da me krsti. Otac je bio uporan i na kraju sam kršten kao Vladimir – vladar sveta.

Otac je hteo da me da u vojne škole, ali ja sam želeo da ratujem na drugom bojnom polju. Od malena sam znao da je bolje vladati sobom nego zavladati svetom. Bilo je, uostalom, dovoljno oficira. Nikada nismo oskudevali u u ratnicima. Ali u miru se nismo dobro snalazili.

Narod naš, siromašan i neprosvećen, s mukom je tražio svoje mesto u svetu koji se ubrzano menjao. Upisao sam Hendelshohšule u Beču i nikome nisam govorio o svojim budućim planovima. Oni koji govore, ništa ne urade. Možda i više nego ratnika, imali smo slatkorečivih govornika koji do u tančine opisuju Dušanove dvore i hvale zlatne carske viljuške, a ni prstom ne mrdnaju da naši ljudi steknu krov nad glavom i da dobiju makar gvozdene viljuške i nešto što bi tim viljuškama mogli da pojedu.

Moj rat, čiju sam strategiju pažljivo razvijao tokom školovanja, bio je rat za hleb i knjigu. Na fantazije ja nisam mnogo obraćao pažnju. Zahvaljujući moj duhovnom ocu, proti Begoviću, razlučio sam prošlost od sadašnjosti, kao ulje od vode. „Bez prošlosti nema ni budućnosti“, govorio mi je prota, „ali prošlost se ne može premestiti u budućnost“. Upravo su to činili mnogi moji savremenici koji su sjajem naše prošlosti pokušavali da osvetle tamu u kojoj je tavorio naš narod. A od te nestvarne svetlosti naša je tama postajala sve gušća.

Svet se još za moje mladosti počeo brzo menjati. Znao sam da će naš narod, ne lati li se učenja i knjige, postradati u vremenima koja su dolazila. Moć sveta je sve manje počivala na vojnoj sili, a sve više na znanju. Austrougarskom carstvu nije odgovaralo da se Sloveni, među njima i Srbi, obrazuju. Mogli su postati oficiri i radosno ginuti za kralja i ćesara. Naučinici, umetnici i pravnici, međutim, nisu mogli lako postati. Nije bilo zabranjeno, ali školovanje je bilo preskupo. Stipendije se Srbima, Slovenima nisu davale. Ili su se davale retko.

Da bismo osvojili tvrđavu znanja, najpre smo morali pobediti siromaštvo.

Po završetku trgovačke akademije vratio sam se u zavičaj i oženio se. Zahvaljujući znanju stečenom na Hendelshohšule, ubrzo sam stekao ugled i imetak. I nisam – kao mnogi moji sunarodnici – zaboravio na mladalačke ideale. A da bih mogao da ih pretvorim u stvarnost, morao sam povesti rat protiv sebičnosti. Najpre – protiv svoje. Srebroljublje je lukavo. Iznalazi stotine načina da te uveri kako se novac namenjen dobrobiti bližnjeg može upotrebiti u korisnije svrhe. Nagovara te da zgrneš još veće bogatstvo, da bi kasnije tobože dao više. Zato sam odmah počeo da dajem. I zato mi se stostruko vraćalo. Političke stranke Srba išle su u ono doba samo za uskim, partijskim interesima. Ionako slabe i siromaše, još su nas više podelile. Ono što sam tada rekao, važi za sva vremena: „Mi smo isuviše tendenciozni i još suviše zagušeni u našem međusobnom, nesretnom partizanstvu, a prema našim neprijateljima – koji nas svuda u svemu sistematski, tendenciozno, smišljeno, uspješno i užasno potiskuju – niti imamo tendencije, niti znamo pravca, niti dospijemo, niti marimo, već se međusobno grdimo, ružimo, sumnjičimo (i) omalovažavamo. Samo se kuka, niti ko misli, još manje se uči – kako da se opremo tuđoj najezdi, a o kakvom radu, pravcu, tendenciji, smišljenosti, da i ne govorimo.“

„Radite, štedite i molite se“ – neprestano sam to ponavljao svojim štićenicima. Nije dovoljno što ste Srbi, nemojte da vas zavaravaju – to je dobro, ali nije dovoljno. Ako srpstvo ne oplemenimo vrlinama i molitvama, ako ga ne utemeljimo na čovekoljublju, bićemo kao „cimbal koji zveči“. Ako u zabludi srpstvo uzdignemo na mesto Boga – a i to se često čini – završićemo kao idolopoklonici dostojni zle sudbine koja će nas zadesiti.

Narodi su nastali posle pometnje jezika, kao drugo prokletsvo, da bi se predupredilo bezbožno ljudsko jedinstvo. Кao i ljudi i narodi će biti spaseni samo ako slede Božiju volju. Ako u našem narodu ne zacari Božija reč i Božija pravda, ako se ujedinomo isključivo u narodnosti – raspašćemo se na partije i stranke. Što nam se i dešava. Nerpijatelji će nas zato lako savladati. Ne treba, međutim, kriviti neprijatelje – krivicu treba svaliti na samoljublje i sebičnost svakog od nas.

Ako se nas desetorica obogatimo, obogatili smo se na račun siromaštva naše braće. Ako svoje bogatstvo ne podelimo sa bližnjima, ono će nam biti na osudu, a ne na spasenje. Materijalnoj bedi prethodi moralna i duhovna beda. Ne zavaravajte se: srpski narod je snažan onoliko koliko je snažan najslabiji među nama; siromašni smo smo onoliko, koliko je siromašan najsiromašniji Srbin.

Imao sam to na umu osnivajući društvo „Privrednik“ koje je potpomagalo školovanje srpskih dečaka. Moj plan je bio jasan i jednostavan. Računica jednostavna. Ako je „Privrednik“ u toku pedeset godina iškolovao 45 000 mladića i osposobio ih za život, onda tih 45 000 čine jednu oveću varoš. Ako među Srbima ima 10.000 bogatih – a sigurno ih ima više – i ako svaki od njih u toku pedeset godina iškoluje i za život osposobi po 45 000 mladića, onda to čini deset hljada gradova i četiri i po miliona ljudi.

Кada bi ti gradovi nikli namesto naših čemernih palanki i sela, onda bi srpski narod bio moćan i uspešan.
Mnogi, nažalost, ne misle kao ja. Smatraju da ćemo biti moćni i uspešni ako proširimo srpsko knjaževstvo i ujedinimo srpske zemlje. To je plemenit cilj, ali je računica pogrešna. Bez obrazovanih, vrednih i sposobnih ljudi, širenje srpskog knjaževstva biće obično proširivanje neznanja, zatucanosti i lenjosti. Ako ne uredimo i učvrstimo ono što je sada malo, kako ćemo to urediti i učvrstiti kada postane veliko?

Ako samovolji odrešimo ruke, kako ćemo saznati šta je Božija volja? Ako se ne budemo obrazovali, kako ćemo znati šta je samovolja? Ako ne budemo bogati i snažni – kako ćemo ostvariti svoje velike ciljeve? Кrov se na kući ne može podići pre nego što se učvrste temelji. Mnogo je, međutim, u nas onih koji upravo tako grade. I zato nam se kuća prečesto ruši.

Opet vam kažem: hiljadama puta je bolje vladati sobom nego vladati svetom. A veštinom samosavladavanja nećemo ovladati bez nauke, umetnosti, znanja i duhovnosti. Кo je savladao sebe, vele mudri ljudi, istovremeno je savladao čitav svet. A onaj ko je pomogao bližnjem, taj je dao Bogu na veresiju. Zato vam ostavljam zavet: Pomažite siromašne! „Zato i velim i molim, da svako čini samo toliko koliko ko može, ali toliko mora svako, pa ćemo onda ubrzo podići i preporoditi naš narod. Bez ekonomske moći, nema ni političke.“ A ekonomske ne može biti bez duha zajedništva. Кo se bogati, a ne daje, taj jača sebe, ali slabi narod.

Zbog svega rečenog ja, Vladimir Matijević, pozivam vas u rat za knjigu i hleb, za prosvećenost i prosperitet. Ako dobijemo taj rat, dobićemo i sve druge.

Autor teksta: Svetislav Basara

Izvor: Fondacija Privrednik

Share