Rediteljka Jelena Bogavac o mjuziklu „o Miri i Slobi“

Share

Vest o novom projektu Jelene Bogavac u Narodnom pozorištu u Prištini sa sedištem u Gračanici, najavljenom kao „mjuzikl o Slobi i Miri“ podigao je možda i veću prašinu nego što je gostovanje predstave „Planina Olimp“. Interesovanje medija nakon prve objave u „Novostima“ je eksplodiralo. Najava je, kako mi Bogavac objašnjava, nastala slučajno jer je novinarka u stvari zvala da pita za broj telefona njene sestre dramaturškinje Minje Bogavac, što je, prema njenim rečima potpuno neverovatno, ali ipak indikativno.

Fama koja se napravila meni je govorila samo jedno – još uvek nas gone duhovi prošlosti, mnogo toga nije izašlo na površinu i pitanje je da li smo nakon jedne krvave lekcije mi zaista nešto naučili. Još od intervjua sa Milom Turajlić povodom filma koji se bavi raspadom Jugoslavije imam osećaj da je došlo vreme raspakivanja. Jedina stvar koja me u vezi sa svim tim zaista plaši je to da se u našoj percepciji ništa značajno nije promenilo. Činjenica da je Jelena u svoj pozorišni proces uključila i „bebe devedesetih“ – kako naziva generaciju rođene u deceniji ratova, bombardovanja i hiperinflacije – dao mi je ipak nadu da će do nekog pomaka doći, ako ni zbog čega drugog, onda zbog onoga što će oni reći.

Jelena me srdačno prima u svoju skučenu kancelariju Bitef teatra, budući da je tamo zaposlena. Prolazimo stanom i ja krišom gvirkam u sobe u kojima se kuje repertoar sledećeg festivala. Njena koleginica sa kojom deli kancelariju nas ostavlja same, a Jelena je više nego raspoložena za razgovor.

Vidno je po uticajem medijske pažnje koju je dobila, drago joj je što me vidi, ali budući da je posao čeka, počinje da govori o projektu spremno, skoro i bez postavljenog pitanja.

Nakon što smo spomenuli projekte koji su već obrađivali ovu, očigledno „zapaljivu temu“, kao što je projekat Minje Bogavac u saradnji sa nezavisnom organizacijom Teorija koja hoda, koja nije imala toliku medijsku pokrivenost, pitam je šta ju je motivisalo za jedan ovakav projekat.

– Ideja da se bavimo porodicom Milošević je došla onako malo naopako. Počeli smo da radimo na projektu „Lift“ koji tretira probleme civilnog stanovništva u građanskom ratu. Ovo je Nenadova i moja peta zajednička produkcija u kojoj se bavimo nacionalnom istorijom, prateći ključne događaje rastakanja nacionalnog u kome se teško drže uspostavljeni stubovi identiteta – kaže Bogavac.

Ona kaže da se u potrazi za rešenjem tog problema za koji sigurno ne postoji konačno rešenje ipak mogu postaviti nova pitanja.

– Ta pitanja se čak i u našoj nesrećnoj školi ne formiraju kako treba jer se stvari brzo menjaju. Ovde ne važi da pobednici pišu istoriju jer ih ovde nema, ima samo temporalnih malih pobednika dnevnih bitaka koji pišu svoje male istorije – za poneti – smatra Bogavac.

Ali kako se cela ova priča svela na Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković?

Teško je kroz rad pomiriti razne stavove o tome šta je dobro govoriti, to jest, šta govori „dobri patriota“ i koji je pristup željen za tretman novo istorijskog. Šta je ono što sme, a šta ne sme da se „nudi“ na Kosovu i sa Kosova.

Sve te ideje i zabrana te pokušaji određivanja pozorišne – smeš ne smeš – mere“ koje formulišu cenzori i dušebrižnici u kulturi, daleko su od istine i života. Mi smo puno vremena bili jako blizu stanovništa. Ne samo sa umetnicima, nego sa „srpskim življem sa ognjišta“ . Istini naroda iznutra, sklonjenoj od stereotipnih i željenih tumačenja u kulturi. Teško je govoriti o građanskom ratu na Kosovu, a ne govoriti o Miloševiću – glavnom junaku ove nacionalne tragedije. Glavni junak i najveća kontraverza.

To me malo onako buni, jer kad kažeš tragički junak ja odmah pomislim na nešto plemenito…

Njegov hibris je bila Jugoslavija u raspadu i novo ređanje u okviru još novijeg svetskog poretka.

Misliš da je samo to, da ne postoji druga odgovornost? Ti ne misliš da je zločinac koji je na kraju ipak završio u Hagu?

On je svašta. I naš dželat i njihova žrtva. Hag je slika sveta. Svedoci sa Kosova govorili su često ogromne laži – kako vođe tako i civili. Svako svedočenje iz Haga, lažno ili istinito, je na ivici izdrživosti koliko boli.

Vladarski par poslužio nam je kao okvir, kao ram, za našu generacijsku tragediju: nacionalno rastakanje u teritorijalnom, etičkom i svakom drugom smislu.

Nikada se u analizi tragetskog ne može isključiti uticaj spoljnih faktora na male zemlje na Balkanu i na razvezivanje balkanskog čvora. Milion tih različitih dnevnih i istorijskih istina su u stvari sjajno štivo za postdramsku predstavu jer su sudarene u svom potpunom negiranju. To su teze o samom Miloševiću ali i o Srbima i raspadu Jugoslavije i krivice, koje se sudaraju i jako su zaoštrene.

To me dovodi do sledećeg pitanja – zašto mjuzikl na ovakvu temu?

Mi se bavimo velikom količinom gorčine kada se bavimo teatralizacijom nacionalne istorije te je jedini žanr u kome je to progutljivo, kulturno i pristojno da bude servirano taj žanr koji nam dozvoljava da ostanemo formalno zaštićeni od strašne doze gorčine. E sad, ko zna kako se bavim pozorištem, zna da kad ja kažem da pišem „mjuzikl o Slobi i Miri“ to mora da shvati kao falš žanrovska odrednicu – jednu od onih sa kojima ćemo ući u formalni konfliktni dijalog.

Spomenula si mi da si tokom pripreme mjuzikla čitala transkripte suđenja iz Haškog tribunala.

Da, čitala sam mnogo materijala koji satanizuje naš narod u okviru balkanskih sukoba.

Ali misliš li da se sudilo narodu ili njemu?

Satanizovan je narod. Ne pada narod daleko od vođe. Iz mnogo natpisa iz svetske štampe nastao je jedan božanstven song kojem ćete se smejati, da ne biste plakali. Izvinjavali smo se deset godina posle toga za to što smo bili bombardovani.

Okej, ali u pitanju je vladarski par, tu je dakle i Mirjana Marković, šta si čitala da bi stekla sliku o njoj?

Čitala sam njene memoare. Čitala sam sve što je Mirjana Marković napisala, pogotovu to memorijalno. Jako je zanimljivo pratiti tu vrstu autizma u socijalnoj poziciji u kojoj se nalazila. Ona je uvek bila jako daleko od sveta. Uvek je bila više u toj svojoj centrali i Julu koji je bio levičarski samo po tezi, a okupljao je najbogatije ljude u Srbiji tog vremena.

Sve se vrti oko njegovog autoritatizma, njihovog autizma u odnosu na novu politiku i novo vreme i sa druge strane na rad službi koje su svoje interese, novčane i trgovinske sprovodile preko pujdanja raznih nacionalnih zajednica na Balkanu da bi se rascepale u nekoliko trgovinskih zona i da im se pootima šta može. Pobednik Slobodana Miloševića je naravno liberalni kapitalizam. Sve nas je pobedio liberalni kapitalizam. Ideologiju je pobedio kapitalizam. U postideološkoj tragediji srpstva sa Slobodanom Miloševićem kao glavnim likom.

Lično, Slobodanu Miloševiću ne opraštam taj „autizam“ i raspirivanje agresivnog nacionalizma. Ne bih ga zvala junakom.

Zato smo pozvali u projekat mlade ljude, da svoj odnos prema tom istorijskom periodu pokušamo da formiramo sa poslednjim „bebama devedesetih“ koje dan danas imaju to živo sećanje na bombarovanje i nikakvo ideološko opredeljenje spram pozicije u kojoj su se našli. Ono što je neverovatno je što iz sudara svih ovih fašističkih, neofašističkih, liberalnih i neoliberalnih teza trpanih u te mlade ljude kao u koš – na kraju sretneš čudni novi konzervativizam u generaciji od koje očekuješ nešto drugo. Očekuješ da će to biti deca tog liberalnog kapitalističkog kruga u kome nacija ne postoji i gde se ide na unifikaciju i uniformost drugog kvaliteta.

Kako bi mi to ilustrovala nekom izjavom, bilo čim…

„Verujem u porodicu, u Boga, u državu, vojsku. Dobro je dobro. Loše je loše.“ Ja ovde ne govorim ni o čijoj krivici. Strašno je dosadno govoriti da li je Milošević kriv ili je Milošević prav. Nije niko ni jedno ni drugo. Mislim, umetnička istina je nešto drugo. Strasti, želja da se vlada, i sve ostalo psihološko, istorijsko, biografsko…

Koliko ste se dotakli raspada Jugoslavije?

Bazirali smo se uglavnom na Kosovo. Ovaj projekat je još u nastajanju, da se razumemo. Ali ideja je da prvi deo budu te „šljokice devedesetih“ i tu ćemo se baviti autizmom vlasti i našim unutrašnjim pucanjem. Pucanjem našeg društva i podela u njemu. Onda ide hapšenje – to je melodramski deo sa najviše informacija iz memoara Mirjane Marković sa jedne strane, a sa druge strane klipova, dokumentarnog video materijala koji može da se nađe. A nakon središnjeg dela otvaramo Hag, isključivo dokumentarno, fokusirano na Kosovo.

Naravno da nećemo praviti samo veseli mjuzikl o tome, dobro se zna kako režiram i na koji način sam politički i društveno angažovana. Zanimljiv mi je svakako hajp jer su ljudi koji nemaju veze sa pozorištem reagovali, kao što su reagovali na Jana Fabra jer je bio na RTS-u i jer su tamo mlatili organima, a to što je jedna od najboljih svetskih predstava to im nije bilo u fokusu.

Možda je hajp zbog toga što se pre ovoga nije tako direktno „udarilo“ i na Kosovo i na Slobodana i Mirjanu Marković odjednom…

Pa ako neko ima prava to da uradi to su oni – Narodno pozorište Priština sa privremenim sedištem u Gračanici. Glumci ansambla koji su onomad izbačeni iz matične kuće ostali na minimalcu da se razvlače godinama bez pristupa Narodnom pozorištu u Prištini u kome su pre toga bili prvaci drame. Postali su socijalni slučajevi za jednu noć. I sad globalna politika oko Mire i Slobe i čitav taj hajp i histerija koja se tu pravi je jedno, a sa druge strane su mali ljudi, pravi život, onaj koji razara, pulsira, odnosi. To su sudbine pravih ljudi i to su sudbine svih nas. Ako ja pravim sada mjuzikl, onda je to mjuzikl o sporednim likovima.

A svi smo sporedni likovi te farse, mjuzikla, tragedije, ne znam čega…

Misliš li da je prošlo dovoljno vremena da se taj deo istorije posmatramo sa određene distance, da je 20 godina dovoljno?

Za šta? Za istoriju nije prošlo dovoljno jer moraju da se otvore arhive i otključaju fioke. Ali za umetničko promišljanje sebe u određenom političkom, geografskom, socijalnom i nacionalnom kontekstu u kome si odrastao i ostario imaš sva prava.

Da li si očekivala ovakvo interesovanje?

Ovako? Ne. Da li je to toliko vruća tema? Zbog čega je to tolika kontraverza? Mislim ima tu mnogih emocija i ni jedna nije prijatna. I svašta smo mi naučili. Nismo mi skinuli Miloševića i posle je došao Hag i sve je bilo uredu. Naprotiv, bilo je sve gore i gore.

Vratila bih se ipak na klince…

O njima ću mnogo više da ti kažem tek za nekoliko dana. Hor „Glee Srbija“ vodi Dimitrije Dimitrijević, divan talentovan ambiciozan mladić. Težište predstave je na toj generaciji. Samo nažalost, biće zauvek hajpovano da radimo o Miri i Slobi, ali će baš u tom „falšu“ nastati predstava.

Koliko te pritiska pažnja koju si dobila?

Ovo ludilo je meni strašno. Meni je danas počela predstava. Ovo je neverovatno. Ko se javlja, na koji način se interveniše, ko me ispituje, kakvi se sastanci oragnizuju. Baš je bezveze ali je jako vruće, očigledno. Juče me zvalo, ne znam, možda trideset novinara, agencija, strane, regionalne. Na francuskom ima više o predstavi nego na sprskom jeziku. Ali nije loše što se to sada desilo, da se istutnji, pa da u sledećem talasu PR-a pričamo samo o predstavi.

Koliku odgovornost osećaš zbog svega toga?

Osećam odgovornost za svaku predstavu, jer mislim da pozorište ima valjan i značajan uticaj. Ja živim od pozorišta i pozorište živi od mene. To je jedno kolektivno jedenje i ja moram da osećam odgovornost. Velika je stvar. I mislim da je relaksacija društva po svim pitanjima jako važna. Mislim da je slobodna reč i slobodna građanska misao jedno neprocenjivo blago novog vremena. Ako se taj cvet ne bude zalivao i ako se ne budemo oko svake produkcije cimali u vezi toga šta se sme a šta se ne sme, zauvek ćemo upasti u dosadnu učmalost u kojoj sme samo „da se igra i peva“.

E pa evo, dobićete ozbiljan mjuzikl. Pozorište sve sme. Pozorište je ventil, mesto za obradu informacija. Možda ćemo stvarno moći nešto da kažemo. Trebamo mi u Srbiji da napravimo odnos spram te teme. Mislim da je to zato tako uzbudljivo na regionalnom nivou. Nećemo se izvinjavati. Mislim nećemo ni da volimo Slobu. Slobo stvarno si bezveze ali Madlen, nisi ni ti cvećka.

Kada je zakazana premijera?

Četvrti mart. U februaru odlazimo dole.

Hvala Jelena na izdvojenom vremenu.

 

 

Izvor: VICE, autor: Sara Radojković, fotografije: Vladimir Živojinović

Share