Rokenrol doživljen na koži

Share

„Zamislite, nekada nije bilo interneta“, kaže reditelj i scenarista Milan Nikodijević na početku svog filma „Zarobljeno vreme“, da bi se ubrzo u kadru pojavio glavni akter ovog dugometražnog dokumentarca Petar Peca Popović da objasni kako i zašto su generacije nekadašnje zajedničke države sve što se ticalo rokenrola „morale da dožive na koži“.

Njih dvojica, pri čemu je Peca u glavnoj ulozi nenametljivog ali neprikosnovenog vodiča, putuju diljem „emotivnog zavičaja“, bivše SFRJ, u potrazi za „izgubljenim vremenom“ i dragim ljudima, najznačajnijim predstavnicima ove kulture, pokušavajući da odgovore na pitanje da li je raspadom Jugoslavije rokenrol izgubio značaj koji je nekada imao.

Hipik i brigadir

Film „Zarobljeno vreme“ ponajviše očarava gledaoca načinom na koji Peca Popović pripoveda i razgovara sa svojim prijateljima ili, recimo, kako objašnjava da se solidarnosti i deljenju naučio kao hipik, što je kasnije samo primenio učestvujući na radnim akcijama diljem zemlje. Uz to, u film u ima kurioziteta kakvi su Pecin susret s pedesetosmogodišnjom Avom Gardner ili njegov odnos prema pesmi koju mu je u 38. godini posvetio Radomir Kanjevac.

„Nema novih velikih autora, ne pojavljuju se genijalni pesmotvorci ali, zato danas samo u Srbiji ima gomila devojaka sa margine koje se proglašavaju ‘divama’… U situaciji kada imate inflaciju diva, šta će vam rokenrol?“ konstatovao je Milan Nikodijević na jučerašnjoj pretpremijeri filma u Jugoslovenskoj kinoteci. U razgovoru za Danas, on kaže da pripada generaciji koju je Peca Popović uveo u svet rokenrola a da je Peca i taman toliko stariji od njega da je ta njegova prometejska uloga u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka uticala na mnoge, pa i na njega samog i to na veoma poseban način.

„U nekom smislu, a da to ne deluje prepatetično, Peca je čovek koji je presudno uticao na mene. Evo, ja ga poznajem preko 40 godina ali taj dug koji moja generacija i ja lično osećamo prema Peci Popoviću, i to dug u pravom smislu te reči – što nas je u nekim sušnim godinama uveo u magični svet rokenrola, vraćen je ovim filmom i televizijskom serijom koju sam snimao protekle tri godine. Kad ovo govorim, čini mi se da ne govorim u svoje ime, nego u ime mnogih zato što znam puno ljudi koji upravo ovako misle ali nisu imali prilike da ovako vrate Peci Popoviću. Ja mogu zato što se bavim ovim poslom“, kazao je Nikodijević.

On tvrdi da je sa nestankom Jugoslavije rokenrol izgubio značaj kakav je imao.

„Sad, kada analizirate, imate situaciju da sve što se dešava u kulturi, a tiče se ljudi moje generacije, u stvari je proisteklo iz rokenrola. Svi smo mi krenuli sa rokenrolom, pa smo otišli u književnost, neki u film i tako dalje. Sada takvog uticaja rokenrola nema a, sa druge strane, i taj ekonomski efekat je jako bitan. Ta zemlja o kojoj smo mi pravili film i gde smo zarobili to vreme – Jugoslavija – imala je 23 miliona stanovnika, dakle, ozbiljno tržište. Sada imate rascepkane države gde faktički tržište ni za šta ne postoji, pa ni za rokenrol“, konstatuje Nikodijević.

Bajagine neispunjene želje

Film obiluje i nesvakidašnjim izjavama poznatih rokera među kojima je i Bajagina ispovest o tome za kojim pesmama žali što ih, recimo, on lično nije napisao. Među mnogima od njih su: „Ja sam težak ko konj“ Električnog orgazma, „Hiljadu godina“ Partibrejkersa, više njih od Bijelog Dugmeta, „Rusija“ Vlade Divljana i tako dalje.

Na pitanje da li je on u živom procesu kakav je bilo pravljenje ovog filma došao do nekih uvida ili mu se desilo nešto što mu je zapralo dušu kaže:

„Meni je, dok sam radio ovaj film, istovremeno bilo sve jako drago i veoma tužno. Ja sam posle 40 godina viđao neke ljude pošto sam dugo u ovom poslu, pa sam sa mnoge od njih kontaktirao a neke sam upoznao prvi put sada. Recimo, Janeza Bončinu u Ljubljani i prvi put sam sada, posle četiri i po decenije, stajao ispred hale Tivoli gde su se održavali legendarni Bum festivali u moje vreme. Kao tadašnji gimnazijalac iz provincije ja nisam mogao da dobacim do Ljubljane ali sada sam došao i to mi je bilo veoma bitno i sentimentalno. Inače, kroz ove dve, sa ovom premijerom, tri godine od kako smo počeli da radimo ovaj film i seriju stalno sam imao tu neku nostalgičnu varijantu – vi vidite svoje heroje iz mladosti, koji su kao i vi ostarili“, zaključio je Milan Nikodijević.

„Zarobljeno vreme“ se može shvatiti i kao autopoetična istorija Pece Popovića o jednom globalnom fenomenu. Ta pripovest je potkrepljena preciznom faktografijom i lucidnim zaključcima učesnika i svedoka i na taj način pozicionirana u širi, društveni, ideološki, nacionalni, sociološki i kulturološki kontekst, preplićući činjenice, doživljeno i domišljeno. Na putovanju kroz šest država, u Beogradu, Kragujevcu, Sarajevu, Skoplju, Herceg Novom, Zagrebu i Ljubljani sagovornici su najznačajniji rokenrol stvaraoci, producenti i kritičari: Kornelije Kovač, Goran Bregović, Žika Jelić, Petar Janjatović, Milomir Marić, Radoman Kanjevac, Srđan Gojković Gile, Davor Sučić – Sejo Sexon, grupe INDEXI, TIME, SMAK, Dado Topić, Loša, Peco Petej, Amira Medunjanin, Želimir Altarac Čičak, Kaliopi, Vlatko Stefanovski, Ivan Bećković, Velibor Džarovski Džaro, Bole Bošković, Josipa Lisac, Jura Stublić, Jasenko Houra, Vladimir Mihaljek, Siniša Škarica, Želimir Babogredac, Zlatko Gal, Janez Bončina, Zoran Predin, Momčilo Bajagić Bajaga, Gibonni.

Ekipa „Zarobljenog vremena“

Ekipa filma „Zarobljeno vreme“ su: scenario i režija Milan Nikodijević, direktor fotografije Jovan Milinov, montaža Aleksandar Komnenović, snimatelji – Aleksandar Ramadanović, Bojan Đurišić, Života Jevtić, Elida Lajko Mesaroš, snimanje i dizajn zvuka Aleksandar Stojšin, muzika – Zoran Milojčević, Saša Filipović, Aleksandar Tomović, grafički dizajn – Ana Pešić, Dragan Pešić, organizator Goran Filipaš, producenti – Siniša Bokan, Milan Nikodijević, produkcija – ARBOS Novi Sad godina proizvodnje: 2017.

 

Izvor: Danas, autor: Aleksandra Ćuk

Share