U Kukujevcima nema nezaposlenih, ali ima nekoliko uspešnih firmi, 300 dece, škola, vrtić, dom zdravlja… Ovo selo je svedočanstvo o ljudima koji nisu proćerdali priliku za novi život

Radili su godinama, stekli mnogo i u jednom danu izgubili sve. I šta je trebalo da rade, osim da rade, kada su iz Slavonije, Banije, Like, Korduna i nekoliko velikih hrvatskih gradova stigli u Kukujevce? Nekada čisto hrvatsko selo, tokom devedesetih godina bilo je jedno od nekoliko mesta u šidskoj opštini u kojima je obavljena razmena stanovništva. Kuća za kuću, nesreća za nesreću, sudbina za sudbinu.

Miroslav Stojčević, poznatiji kao Šerif, seća se kako je potrpao samo najnužnije stvari i napustio slavonsko selo Kapelna, rodno mesto pokojnog patrijarha Pavla i uputio se ka Srbiji.

Prošlo je više od 20 godina od te noći. Šerif je sada predsednik Mesne zajednice Kukujevci, mesta u koje su tokom građanskog rata došli ljudi koji su imali sve, pa ništa. I opet imaju sve.

– Svako od nas ima svoj roman – kaže dalji rođak patrijarha Pavla, kukujevački Šerif, dok se ogromni kombajni mimoilaze uskim ulicama kao da su na sajmu poljoprivrednih mašina.

– Desetak godina govorili smo da smo iz sela gde smo rođeni, stari su sanjali svoja imanja, a onda smo se pribrali. Shvatili smo da od pšenice i kukuruza nema hleba, a da je duvan naša nafta – priča on, dok ulazimo u dvorište Daria Marića. Nekada je bio nadničar na poljima duvana u Virovitici, a sada je gazda koji na 10 hektara uzgaja duvan i predaje ga kompaniji „Japan tabako”.

Otvara gvozdena vrata sušare. Listovi boje zlata prelivaju se na suncu. Duvan je za Daria blago koje ga je sa nadničarskog dna popelo na vrh seoske elite. Ali Dario ne izgleda tako. Udiše opojni miris duvana iz sušare, dovoljan da svakog pušača dovede do stanja blaženstva. I razume se da Dario pali cigaretu za cigaretom, ne razlikujući se po odeći nimalo od četrnaestoro Roma iz Kostolca koji ga okružuju.

Veseli Sefordžan ima viška energije, kao da nije ustao u četiri izjutra, a zatim se sa ženom, bratom i snajom popeo na traktor koji ga je odvezao na polje. Kada su vladale velike vrućine, vezivali su rudarske lampe oko glave i radili do izlaska sunca. Peta je godina kako je Sefordžan s porodicom smešten u Dariovoj kući jer, kada se približi poljima zlata, za njega se sunce ponovo rađa. Od nadnica će romska ekspedicija prezimiti u Kostolcu, gde će svirati u bircuzima. I tako iz godine u godinu preživljava Sefordžan, nadajući se kako će jednog dana postati gazda i imati svoj crni „be-em-ve” džip u garaži.

Više od 150 berača duvana dolazi svakog leta u Kukujevce iz Bujanovca, Požarevca, Kostolca, jer selo nema nezaposlenih. Ako je Dario, uz još nekoliko krupnih uzgajivača, pronašao zlatnu žicu, Bratislav Bogatić je počeo sa mesarom, a potom stvorio kompaniju „Agropapuk” sa 400 zaposlenih. Poslove je proširio po Srbiji. Čovek sa Papuka, koga je nesrećni rat katapultirao u Srem, zapošljava oko 150 meštana, dok su ostali zaposleni u njegovim mesarskim ekspoziturama i prodavnicama, sve do Beograda.

Šerif razmišlja kako da napravi finansijsku konstrukciju kako bi se nadničari uselili u oko 70 praznih kuća koje su na prodaju, jer Kukujevci imaju 300 dece, veliku osnovnu školu i vrtić, Dom zdravlja, apoteke, četiri velike zadruge, modernu farmu sanskih koza, koje lenjo dremaju u kasno popodne, ali seoski Vajat Erp dobro zna da će magnetizam Beograda za koju godinu privući te klince i odvući ih. Verovatno zauvek. Romi iz južnih srpskih zabiti srodili su se sa ovim ljudima, koji su davno naučili šta znači imati i nemati.

Iz Sefordžanove muzičke čarolije putujem u drugu kukujevačku galaksiju. Moderan auto-servis, kancelarije za distribuciju auto-delova i kafić italijanskog dizajna čine jedinstveni poslovni kompleks Siniše Rekića.

Imao je 25 godina, bio je zdrav i željan svega kada je sleteo u selo čudesa. Nije zakukao u Kukujevcima. Radeći kao auto-mehaničar, primetio je da prodavce auto-delova kupci bukvalno vuku za rukav, da je tržište gladno auto-delova, ali da je sremačka melahnolija nadvladala želju za profitom. Siniša je u starom „golfu dvojci”, kojem je otpadala kvaka, počeo da obilazi servise širom Srbije, a potom se povezao sa krupnim zverkama iz Italije, Nemačke, sve do Kine, postajući vremenom njihov zastupnik za Srbiju.

Kako je rekao Šerif, Slavonci su racionalni, a Siniša je pokazao i neobičnu empatiju prema radnicima, pa je izgradio teniski teren sa tribinama i 36 diodnih reflektora, na kojem mehaničari igraju u smenama.

Nedavno je Siniša organizovao međunarodni teniski turnir za decu do 10 godina, a sada je u potrazi za trenerom koji će seoske mališane učiti tenisu.

Nedavno je iz Kine uvezao robota. Ta jedinstvena pametna mašina, jedina u bivšoj Jugi, pere kola u Kukujevcima. Kineski inženjeri insistirali su da njihova ekipa doputuje i sklopi auto-perionicu sa veštačkom inteligencijom, ali je jedan od radnika sistem sklopio sam, za nekoliko dana.

Iz kompleksa, koji podseća na dedinjski, izlazimo na prašnjavi put koji poprima oblike asfalta.

Na velikom bilbordu – portreti Nikole Tesle, patrijarha Pavla i Novaka Đokovića. Njihova lica dočekuju i ispraćaju svakoga ko dolazi da upozna ljude koji su dobili priliku za novi život. Mogli su da je proćerdaju, ali su pokazali da kletva „dabogda imao pa nemao”, ne važi na ovom parčetu zemlje.

 

 

Izvor: Politika, autor: Aleksandar Apostolovski