Sezona protestnih nota

Share

Sezona kiselih krastavaca za ovdašnje je medije ove godine vrlo plodna. Letnji period godišnjih odmora u kom nastaje zatišje pa se recikliraju stari prilozi i iznalaze i izmišljaju svakojake teme, nije nas mnogo pogodio ovog puta. Materijala za senzacionalne naslove ima napretek.

Vreme je velikih godišnjica koje oživljavaju rane iz prošlosti i umesto da se dostojanstveno i na civilizovan način obeležavaju, ne ponestaje optužbi i uvreda od strane zvaničnika Srbije i Hrvatske. I ne samo zvaničnika. Rubrike s dnevnopolitičkim temama se ažuriraju skoro pa iz minuta u minut. Protestne note „sviraju“ na sve strane jer, naravno, ako jedna strana odgovori na protestnu notu druge strane, broj nota se povećava, pa se onoj „primarnoj“ samim tim i umanjuje značaj. Tehničke vlade i Srbije i Hrvatske nimalo ne ublažavaju histeriju koja se u poslednje vreme zahuktala, a rečnik im je daleko od diplomatskog.

Neko bi rekao da je ova histerija bila samo predizborna igra i nacionalistička uvertira u sopstvenu interpretaciju najbitnijeg datuma novije zajedničke istorije. Dobrim delom to verovatno jeste igra čiji je cilj da se skrene pažnja sa bitnih problema i da se prikupi pokoji jeftini politički poen. Nije neka mudrost uvideti to. A nije teško i ne primetiti da se baš iza tih fraza „ima bitnijih stvari“ i „skreću nam pažnju“ skrivaju oni koji nemaju problem sa revizionističkom retorikom i kojima ne smeta nezdrava atmosfera u kojoj se hrvatsko društvo našlo.

Prava je umetnost u današnje vreme i na ovim prostorima proceniti do koje mere treba da nas dotiče jedan kardinal iz vremena NDH, rehabilitovani zločinac iz poslednjeg rata, veličanje terorista i korišćenje fašističke ikonografije. Te pojave su sve učestalije, pa nekako počinjemo i da se navikavamo na njih, ne uspevamo da reagujemo na sve što zagađuje stvarnost. Dižu se spomenici zločincima, imenuju ulice po ubicama, odaje se počast zlu i stvara se atmosfera straha.

Ušuškani na sigurnom, lako će naći pametnija posla nego se baviti ovim pitanjima (osim eventualno u gnezdu kafanske debate). Nije lako naći razumnu meru uključenosti i reagovanja na ove negativne društvene fenomene. Nije moralno ćutati i stajati po strani. Ali do koje mere nas se to zaista tiče i do koje mere i sami podstičemo takve pojave dajući im pažnju? Koliko na taj način zaista skrećemo pogled od bitnih problema, kao što je životni standard, to jest socijalni i ekonomski položaj, zaposlenost, zdravstvena i socijalna zaštita, kvalitetno školstvo, odliv mozgova?

Nekolicina frustriranih i neostvarenih kreatura koje prave skandale u crnim košuljama treba da nas zabrinjava samo utoliko što im izvršni organ vlasti isto to dozvoljava. I tu je možda donekle i opravdana opaska da ima bitnijih stvari kojima se treba baviti ovo društvo. Ali te „bitnije stvari“ postaju kukavička fraza svaki put kad takvo paradiranje preraste u kamenovanje učenika srpske škole ili u uništavanje imovine pravoslavnog sveštenika. Ali ne samo tad, već svaki put kad mladim ljudima, dovoljno opterećenim besperspektivnošću i ekonomskom krizom, bude nametnut i strah zbog nacionalnog identiteta. Kad se osećaju ugroženo, kad su na meti govora mržnje, kad se stide onoga što jesu. Tada „običnim građanima“ ponestaje pravo da budu suzdržani. Jer upravo njihova protestna nota može označiti kraj kompozicije koju više niko ne želi da sluša.

Share