Slavko Štimac: Inspiraciju za dobrotu možemo naći svuda oko nas

Share

Jedan od glumaca koji je zlatnim slovima upisan na listu junaka filmskog platna ovih prostora svakako je Slavko Štimac. Važna činjenica je da je Slavko Štimac igrao u nekim od najznačajnijih filmova jugoslavenske kinematografije, kao što su „Sjećaš li se Doli Bel?“, „Ko to tamo peva?“, „Underground“ i drugima, a da se slava i sve što uz nju ide, nije uselila u dušu ovog mirnog i povučenog čovjeka. Oni najmlađi smatrali su Slavka Štimca također svojim idolom nakon filmova „Vuk samotnjak“, „Vlak u snijegu“ i „Salaš u malom ritu“ u ranim 70-im, ali to će u isto vrijeme značiti da se ovaj vrijedni glumac bavi filmom od svoje rane mladosti, već preko 40 godina. Najnoviji film u kojem Slavko Štimac igra naslovnu ulogu, „Dobrica“, nazvan je bajkom za odrasle i pobrao je do sada sve pohvale publike.

Prije nego počnemo razgovor o filmu „Dobrica“, koji je hvaljen i u Beogradu i u Zagrebu, pitao bih vas o jednom kratkom filmu u kojem također igrate i koji je upravo završen. O čemu se radi?

Radi se o filmu „Glava puna radosti“ u režiji Branislava Milatovića, prema istoimenoj priči podgoričkog pisca Ognjena Spahića, koja započinje razgovorom jednog neobičnog i neurotičnog pacijenta, prepunog stresa i psihijatra. Doktor u terapijske svrhe predloži pacijentu da smisli priču koja bi ga mogla opustiti i pacijent počinje da priča priču koja se zbiva u jednom japanskom selu… Zanimljivo je da film traje 17 minuta, sve se događa u jednoj ordinaciji i snimljen je u jednom kadru. Film zahteva veliku tehničku pripremu i ima puno teksta, odnosno čitavu tu japansku priču koju sam morao da naučim napamet, što mi zapravo nije bio problem. Takva forma kratkog filma ograničena je za eksploataciju i obično ide na festivale i na televiziju. Na Žabljaku smo pre par godina snimili film “Sve to”, također u režiji Branislava Milatovića i isto prema priči Ognjena Spahića i taj film, koji govori o kompleksnom odnosu oca i sina, jako je puno repriziran na televiziji, a prikazan je i na mnogim festivalima, gde je doživio značajan uspeh.

Dakle, u filmu „Dobrica“ igrate čovjeka koji je naprosto nevjerojatno dobar. S kojim nervom to postižete?

Dobrica gleda na ono šta je važno. Čitav naš posao u tom film bio je u tome da održimo meru, da ne preteramo i da ne budemo patetični. Jer, kada bi to bio film pun uobičajenih fraza o dobroti, bio bi naporan za gledanje i bio bi neuverljiv. Dobra uloga je utoliko dobra ako vam ljudi veruju i ja mislim da glumac sam najbolje zna kada je njegova uloga falš, kada je prevršio meru ili kada ima premalo emotivnog angažmana. U tom smislu je kamera neverovatna stvar: ne možeš da je lažeš, jer kamera prepozna kada si iskren, odnosno uvek prepozna laž. Kod Dobrice je nezgodno to što kod njega nema transformacije tokom filma, jer je od početka zadat kao dobar čovek, pa ga je uvek trebalo držati u istom tonu i u primarnim reakcijama.

 

Kako ste vi sami sebe uvjerili da je moguće igrati potpuno dobrog čovjeka u životu punom grubosti?

Svi mi u životu imamo neka drugačija iskustva osim ovih svakodnevnih u kojima nam mediji ispiru mozgove i histerično nas zasipaju raznoraznim glupostima. Egzistencijalni problemi pritiskaju ljude i zbog njih se raspadaju veze i porodice, ali sa druge strane imamo primere dobrote i ljudskosti na svakom koraku. Režiser ovog filma Srđa Penezić završio je režiju u Beogradu i već od 1980. je živeo godinu dana u Engleskoj pa je odatle otišao u Ameriku. Prvih deset godina je proveo u New Yorku te ostali period u Los Angelesu. On je prošao mnogo toga, vredno i pošteno je radio i zna šta su prave vrednosti. Inspiraciju za dobrotu možemo naći svuda oko nas, a ako smo zaboravili da se radujemo istinskim vrednostima, onda je vreme da se zaustavimo i da ih potražimo. Zar ne bi bilo normalno, kao što to čini Dobrica, da se čovek obraduje kada čuje da je neko malo dete zdravo, a ne bolesno? Meni je recimo puno veća radost da ja nekom nešto poklonim nego da je obratno. Ako nekome mogu da pomognem ili da ga obradujem, to mene u životu može samo da ispuni.

Glumac Bogdan Diklić, koji je također glumio u ovom filmu, smatra da je Dobrica hristolik lik. Postoji li neka transcendentalna ili vjerska dimenzija ovog filma? 

Vera je intimna stvar. Iako to nigde u filmu nije eksplicitno pokazano, vrednosti koje nosi Dobrica; moral, savest i pristup životu, definitivno jesu hrišćanske vrednosti. Svi smo mi obeleženi nekom dobrotom izvan nas. Dobrota je ljubav, a mržnja je destrukcija. Ako treba govoriti u terminima duhovnih kategorija, onda je pakao zatrovanost ljudskom mržnjom, a raj je kada čovek dopusti u sebi delovanje dobrote. To su suštinske poruke o našem životu. Ono što je krajnje važno, da ne bi manipulisali religioznim terminima, bez obreda i ceremonija, da dobrota jest – ljudsko delo. Na primer film „Gran Torino“ Clinta Eastwooda govori o višoj kategoriji dobrote a da ta dobrota nije ideološki imenovana. Interesantno je da nakon premijere filma nije bilo puno pitanja o duhovnoj kategoriji ovog filma. U svakom slučaju, ako neko prepoznaje hrišćanske vrednosti u ‘Dobrici’, neka mu je to na volju i na slobodu.

Tko je zapravo Dobrica?

Naša ideja nije bila da Dobrica bude Forest Gump, jer smo želeli da razbijemo stereotip da dobar čovek nužno mora da bude i malo mentalno infantilan. Dobrica nije naivan čovek već vrlo svestan i inteligentan, kome je važno da stvari idu u dobrom pravcu. Kao u onoj sceni kada on shvati da su mu na prevaru uzeli novac, da bi se „lečila“ ona devojčica… Njemu je važno da je ta devojčica ipak dobro, da nije bolesna. Na zapadu uglavnom prave filmove o dobrim ljudima koji su tako bezazleni i psihički ne baš razvijeni ljudi, a mi smo hteli da Dobrica bude čovek koji jasno vidi stvari oko sebe. On nije tek prirodno snalažljiv nego pametan čovek, od samog početka. Postoje ljudi blagorodne prirode – takav je Dobrica.

Kako ovakav film komunicira sa publikom?

Često su me ljudi pitali kako smo mogli napraviti film o dobroti u tako grubom i otuđenom svetu. Ko će to da gleda? Nakon premijere većina ljudi je imala najbolje reakcija i javljali su se i kasnije da kažu kako su njihovi doživljaji bili vrlo impresivni. Možda vremena i nisu tako loša? Ako ljudi imaju toliko želju da se priklone dobroti, onda to govori o vremenu koji treba dobrotu.

S druge strane vidimo na sve strane reality show programe i petparačke filmove pune nasilja. Zašto se prave takvi filmovi? Kao da je u pitanju civilizacijska zavjera?

Ne bih to nazvao baš teorijom zavere, nego jeftinim tipom zabave. Ljudi gledaju ono što im se servira. Ako bi ljudi gledali bolje filmove onda bi reagirali na takav tip filma. Danas je reality show najgledanija emisija ali to je i produkcijski najjeftiniji program. Radeći na filmu „Dobrica“, mi smo kao ekipa hteli nešto drugo. Zato smo se u toku snimanja jako dobro slagali i bilo nam je važno da atmosfera bude opuštena, bez povišenog tona, bez galame i svađe. Da je bilo obratno, bilo bi to kontraproduktivno čitavoj ideji filma. Meni je uopšte važno baveći se filmom kada sretnem nekog iz ekipe sa snimanja ko mi kaže da mu je bilo dobro u radu na filmu. Film može da prođe ovako ili onako, ali zadovoljstvo u radu je puno važnije od uspeha filma.

Kada vas vide na filmu, ljudi za vas kažu da glumite prirodno. Na koji način to postižete?

Za mene je važno da se profesionalno kako treba pripremim za ulogu, da imam tekst u glavi i razumem lik koji igram. Takođe je važno  imati i onu kontrolnu lampicu koja vam govori da li grešite, da li preterujete i na taj način se dolazi do lika koji igrate. Veliku važnost pridajem intuiciji koja mi govori kako da pristupim glumi i liku koji igram. Takođe, glumac treba da bude opušten, da bi pred kamerom došao do pravog rešenja.

Da li ste dobili poziv da igrate u sapunicama i zašto danas često gledamo tzv. glumu na prvu loptu?

Prvo, niko mi nije nudio da igram u sapunicama i drugo, mislim da ja nisam glumac za sapunice. Glumu na prvu loptu, kada se viče i lome čaše, najlakše je proizvesti i njome se može nekoga fascinirati ili dobiti nagrada ali najteže je iznositi prefinjene emocije. Kamera je divna stvar i pruža mnoge mogućnosti, ako se sa njom dobro sporazumete i za neverovatne stvari po pitanju fine igre. Taj odnos sličan je otprilike igri u kamernom pozorištu, gde ste u nekom srednje krupnom planu i blizu publike, u nekom gotovo intimnom kontaktu.

Zapravo, ako smijem primijeti, vi biste bili dobri za neku duo dramu, recimo sa Bogdanom Diklićem…

Bogdan Diklić je veliki glumac i primer glumca koji je uvek dobar, šta god da igra; pitanje je samo koliko je jako dobar. On je svetski glumac i vrhunski profesionalac. Uživao je u filmu „Dobrica“ i ja sam uživao u radu sa njim.

Često ste igrali u filmovima sa našim velikim glumcima. Koliko su oni uticali na vas?

Igrao sam u filmovima sa slavnom generacijom glumaca iz 70-ih: „Ko to tamo peva“, „Sjećaš li se Doli Bel?“, pa TV serija „Salaš u malom ritu“ i ja sam još kao mali učio na snimanjima. Ja nisam pravio svoje likove po uzoru na nekoga ali mislim da sam učio od mnogih starijih glumaca, kako da se rešavaju pojedine situacije u procesu rada. Ne vidim da ima išta bolje od toga: to je galerija dobrih glumaca i od svih njih sam mogao da učim. Tu su bili i redatelji, od Obrada Gluščevića i Branka Bauera na samom početku, pa dalje i bile su to instrukcije koje sam ja vrlo brzo mogao da shvatim. Igra pred kamerom je igra pravljenja lika u kojem glumac unosi deo svog karaktera i zato ne postoji gluma na način „on igra sam sebe“: snimanje filma je ozbiljan i naporan posao. Takođe, i casting je dobra stvar i kada neko ne dobije ulogu, to nije zato jer on nije dobar glumac nego zato što ne može svako da igra sve.

Živjeli ste u Sjedinjenim Američkim Državama neko vrijeme. Kako je do toga došlo?

Moja supruga Vesna, koja je inače pravila scenografiju za film „Dobrica“ i bila njegov producent, ona je slikarka i živela je u Americi pa je to bio razlog zašto sam i ja tamo otišao. Ona je otišla u New York skoro odmah posle  završene likovne akademije, početkom osamdesetih. Ja sam u Americi proveo oko sedam-osam godina. Srđu Penezića je poznavala još iz rane mladosti i odavno su veliki prijatelji. Ja sam ga upoznao još kasnih sedamdesetih a posle smo se viđali u Los Angelosu i New Yorku. Snimao sam ponešto po zapadnoj Evropi ali prvi put sam otišao u Ameriku, sam, sa 18 godina i živio sam tamo osam meseci. Mogu reći da je New York zaista fascinantan grad i za svaku vrstu interesovanja, kao jedan od centara sveta. Uvek odvajam ljude od bilo kakvih konotacija sa politikom i kada se radi o običnim ljudima, mislim da su Amerikanci u najvećoj većini baš divni ljudi i nekako čedniji od Evropljana, naročito ljudi iz provincije. Kada smo snimali film „Buick Riviera“ u američkoj državi South Dakota, ja nisam video divnije, ljubaznije i predusretljivije ljude (možda osim Portugalaca), do te mere da bi se čovek mogao postideti. Svaka priča tipa Amerikanci su ovakvi i onakvi pada u vodu (iako su ljudi u New Yorku vrlo različiti u odnosu na ljude u Los Angelesu), tako da ono što ja nosim iz Amerike jesu ti divni ljudi i prijatelji, sa kojima smo moja supruga i ja i danas u kontaktu.

Kako se iz Amerike vidjela bivša Jugoslavija?

Kao jedno tužno mesto. Sve bi bilo drugačije da se ta zemlja nije raspala na tako ružan način. Ali, ne mogu više da govorim o tome, jer sam već puno puta o tome pričao i uvek se iznerviram kada se razgovara na tu temu.

Vi ste rodom iz Like. Što vam taj kraj znači danas?

Pa Lika je moje detinjstvo, tamo su bili moji roditelji, ali ja sam od jedanaeste godine, s obzirom da se bavim filmom, obilazio područja bivše Jugoslavije i već od 1976., sa šesnaest godina živim u Beogradu. Danas ponekad odem u Liku, roditelji su mi već umrli, ali najviše odem u Zagreb, gde imam rodbinu. Iskreno, danas se osećam kao čovek koji pripada svugde, jer takvo je moje iskustvo i moj život; nema dela te bivše zemlje u kojem ja nemam nekoga. Verovatno sa takvim iskustvom nisam jedini.

Šta radite kada ne radite?

Ima mnogo toga, ali ne bih svoj život doživljavao drugačije od drugih. Gledam dosta filmova, idem u pozorište, volim puno da čitam, ima raznih interesovanja.

Kada se podvuče crta, šta je vama važno u životu?

Kako godine odmiču, najvažnije mi je da jednog dana imam mirnu savest. Kakvi su bili filmovi u kojima sam igrao i kakav sam ja glumac, da li je nešto od toga vredelo, to će reći drugi i to će reći vreme i ne želim time da se opterećujem. Meni samom je važno da nisam nekog uvredio, da nisam nekome naneo neku nepravdu, da mogu mirno da spavam i da sam miran u srcu. Čovekova glava je samo hard drive a srce je centar svega.

Share