Razgovor s Petrom Matijevićem, vlasnikom moćne kompanije “Matijević” iz Novog Sada i Privredikovim donatorom

«Da bi uspeo na bilo kom polju, čovek mora imati viziju. Ja sam je imao pre 45 godina čuvajući dve svinje koje su bile pravo malo bogatstvo moje siromašne porodice. Shvatio sam da bih bio bolje iskorišten kada bi ih čuvao sto ili više. Od tada pa do danas fasciniraju me velike brojke.

Visoka produktivnost, niski troškovi i optimalan kvalitet uz praćenje zahteva tržišta, osnova su svega. Svi koji misle i ponašaju se drugačije završavaju na smetlištu privrede. Mnogi me pitaju kada stati i uživati u plodovima svoga rada. Mišljenja sam da stajanja nema. Ja se najbolje odmaram dok žurim napred, a najvažnije u svemu je doneti odluku, pa makar bila i pogrešna», riječi su Petra Matijevića, vlasnika kompanije «Matijević» iz Novog Sada  kojoj je kostur rada proizvodnja, prerada i promet mesa i mesnih prerađevina. Industrija mesa “Matijević” objedinjuje 2.400 zaposlenih, zahvata ukupno cc 22.000 ha obradive površine i lovišta, pravi godišnji bruto promet od 7,5 milijardi dinara s tendencijom stalnog povećanja…

Petar Matijević vlasnik je  poljoprivrednih, ugostiteljskih i trgovačkih poduzeća širom Srbije. Osim toga, posjeduje i vlastitu štampariju i reciklažu nemetalnog otpada. Inače Petar Matijević rođen je u Kolašcu pokraj Knina. Iako je iz Zagreba otišao 1991. godine, danas se u Zagreb ponovo vraća humanitarnim prilozima i pomoći Srpskom privrednom društvu «Privrednik» za stipendiranje nadarenih učenika i studenata slabijih imovinskih mogućnosti. 

Jedan ste od donatora Srpskog privrednog društva «Privrednika» i član ste njegova Patronata. Što vas je navelo da učestvujete u ovakvom vidu humanitarnog rada?

Kao donator Srpskog privrednog društva «Privrednik», a pre svega kao poslovan čovek smatram da humanitarni rad i njegovi rezultati treba da se vide i o takvim svojim poduhvatima radije ne pričam. U ovom slučaju ipak moram reći da je mom poslovnom uspehu doprineo način razmišljanja, radne navike i iskustvo stečeno baš u ovoj sredini, u Zagrebu i da krunu tog uspeha, pored dobrih poslovnih rezultata, treba da čini i humanitarni rad kao vid pomoći, ali i zahvalnost i želja za unapređenjem razvoja ovakvih ideja. Polovinu svog života posvetio sam stvaranju imperije koju sada imam, preneo znanje i iskustvo na svoje naslednike i smatram da mogu sada sebi priuštiti zadovoljstvo da uložim sredstva i da dam svoj doprinos u stvaranju uslova za prevazilaženje razlika, pa i nesuglasica koje godinama egzistiraju na ovim područjima. Humanitarni rad smatram najboljim načinom da to postignemo.

Ostvaren san siromašnog mladića

Koliko našim pametnim, sposobnim i mladim ljudima znači vjetar u leđa koje im daje «Privrednik» svojim stipendijama?

U vreme kada ljudi relativno teško žive kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, to je znatna pomoć i svakako bi svakom dobrodošla. Međutim, te stipendije nisu samo materijalna pomoć, one su satisfakcija tim mladim ljudima, podstrek da ustraju u nastojanju da dosegnu zavidne rezultate u oblastima za koje se osposobljavaju. Lepo je znati da je nekom stalo do vas, da neko ceni ono što radite i da je u vama prepoznao kvalitet, posebnost, te sposobnost da možete menjati stvari nabolje, da imate perspektivu. Ta stipendija ima i tu, nematerijalnu, duhovnu vrednost.

Od male radnje napravili ste vodeću firmu u proizvodnji mesa u Srbiji, izgradili ste čitav jedan konglomerat, vlastitu zaokruženu proizvodnu cjelinu od uzgoja stoke preko proizvodnje mesa i stočne hrane s najsuvremenijim proizvodnim pogonima za obradu mesa, posjedujete i mrežu prodajnih lanaca širom Srbije. Koji je put ka tom uspjehu?

Istina je da sam od male zanatske radnje napravio vodeću firmu u proizvodnji mesa i mesnih prerađevina u Srbiji. Posedujem na desetine firmi koje se bave poljoprivredom, trgovinom, ugostiteljstvom i sličnim delatnostima i na taj način ostvario sam san jednog, bez stida mogu reći, siromašnog mladića iz Sremskih Laza. Moj tadašnji način života je bio moj pokretač i već tada sam imao viziju koju sam ostvario. To je bio put ka vrhu koji nije trpeo slabosti, nije dozvoljavao osvrtanje, pun odricanja, ugodnih i neugodnih trenutaka, put u jednom smeru s jasnim odredištem. Drago mi je što sam danas ovde i što sam dokaz da se samodisciplinom i tačno određenim ciljevima može ostvariti svaki san.

Osim mesne industrije i brojnih prodajnih mjesta, vlasnik ste fondacije, hotela, zapošljavate 2.400 ljudi i bez obzira na krizna vremena u kojima živimo i dalje potičete zapošljavanje. Kolika je odgovornost, rizik u svemu tome?

U pravu ste što se tiče konstatacije da vremena nisu laka i ja kao i većina poslovnih ljudi to osetim, ali problemi se neće prevazići sami od sebe, s problemom se moramo suočiti, a rad je najbolji recept. Velik broj zaposlenih izvor je i prihoda, ali i rashoda te je odgovornost rukovodilaca za donete poslovne odluke višestruka. Takve odluke nose sa sobom, posebno sada, ogroman rizik. Kada ste uspešni, tada taj uspeh mnogi znaju svojatati i tražiti deo nekog svog doprinosa, obaveza je veoma puno, sistem vas ne prati i ne pruža podršku, naprotiv usporen je, inertan, nefleksibilan i vi se morate boriti s nazadnim idejama i biti čak i sankcionisani jer idete ispred vremena. Rezime bi bio i odgovornost i rizik na putu uspeha su veliki, ali verujte kad se osvrnete na postignuto, zadovoljstvo je znatno veće.

Uvek spreman na promene

Kažete da nema loših radnika, samo loših rukovodioca. Međutim, čini mi se da se današnji rukovodioci ne vode baš vašom logikom!

Kada su radnici i rukovodioci u pitanju, stojim iza svega što sam rekao. Iza dobro organizovanog rada i zadovoljnog i dobro plaćenog radnika mora stajati sposoban, pametan, preduzetan, odgovoran, pravičan ali i odlučan rukovodilac s autoritetom. To je ključ uspeha i u tom pogledu moja logika ima vidljive rezultate, za razliku od onih koji je smatraju neprihvatljivom. Uostalom, ja sam od ljudi koji su spremni na promene i prihvataju sve što je provereno dobro.

Industrijska klanica IM «Matijević» u Novom Sadu jedna je od najsuvremenijih objekata tog tipa i kapaciteta u Evropi. Kako se prilagođavate modernim tokovima i potrebama današnjeg tržišta?

Dvadeset godina rada i postignuti rezultati najbolje govore o mom prilagođavanju modernim tokovima i potrebama tržišta. Da nije bilo te moje sposobnosti kao i želje za usavršavanjem na svim poljima i uz primenu najsavremenijih tehnologija, uspeh bi sigurno izostao. Svakodnevno pratimo šta se dešava na terenu i apsolutno sve podređujemo i prilagođavamo našim kupcima i njihovim potrebama. To pravilo važi kako u klaničnoj industriji, tako i u ostalim preduzećima koja pripadaju kompaniji «Matijević». Svima njima je omogućeno da uz najsavremeniju opremu, kvalitetnu sirovinu, racionalno poslovanje postižu zavidne rezultate i iskazuju dobit.

Da li u okviru proizvodnog ciklusa surađujete i s kooperantima? Prije devedesetih gigant u proizvodnji mesa bio je «Gavrilović» s razvijenom mrežom kooperanata, danas se uglavnom opredjeljuje za uvoz mesnih sirovina. Kolika je to šteta za našeg seljaka kojeg se tom politikom i ne potiče za poljoprivredu?

Otvoreni smo za sve vidove saradnje kako s preduzećima, tako i s individualnim proizvođačima koji se bave poljoprivrednom, ali i drugim delatnostima koje predstavljaju sirovinsku bazu u našem proizvodnom ciklusu. Orijentisani smo na vlastitu proizvodnju sirovine, ali još uvek ona ne zadovoljava sve naše potrebe. Unapređujemo kvalitet vlastite stočne proizvodnje, ali sugerišemo i insistiramo na kvalitetu ostalih dobavljača. Svoje obaveze ispunjavamo blagovremeno zbog čega smo posebno cenjen poslovni partner. Inače poljoprivreda je grana privrede s izuzetno velikim oscilacijama, nepredvidivim situacijama, ovisna od faktora koji se ne mogu kontrolisati, stoga spada u visokorizičnu delatnost, ali ukoliko imate zaokruženu proizvodnu celinu počev od uzgoja stoke, proizvodnje stočne hrane, proizvodnje mesa i mesnih prerađevina, prodajnu mrežu širom Srbije, vi morate imati i rezultate. Naš seljak sa svojim usitnjenim posedima nema perspektivu, njega doslovno može ugušiti jedna vremenska nepogoda, a da ne govorimo o njegovoj nemogućnosti da dođe do vrhunskih rezultata u proizvodnji. Drugo, oni su u toj svojoj proizvodnji prepušteni sami sebi i nekom svom nahođenju, dakle niko ih ne potiče i ne usmerava što dodatno otežava ionako težak položaj tog seljaka. Smatram da je neophodno primeniti evropska iskustva u ovoj oblasti.

Suočavanje s prazninom

Da li planirate svoje mesne proizvode ponuditi hrvatskom tržištu i zašto je Hrvatska još uvijek zatvorena za uvoz iz Srbije dok je s druge strane izvoz iz Hrvatske u Srbiju dosta dugo otvoren?

Što se tiče mojih planova kada je u pitanju tržište Hrvatske spreman sam kvalitetom i cenom svojih proizvoda osvojiti to tržište. Međutim, činjenica je da je Hrvatska mnogo zatvorenija za ulazak proizvoda iz Srbije nego što je to slučaj sa Srbijom. Saradnja ove dve zemlje trebala bi biti predmet razgovora na višim, državnim nivoima i trebala bi dovesti do liberalizacije u toj oblasti.

Imate li u planu investirati u povratničke krajeve u Hrvatskoj? Koliko je to ulaganje za poduzetnike izazovno, riskantno ili povoljno?

Koliko pratim tokove integracije, ne vidim da je tu mnogo postignuto. Mnoga nerešena pitanja izbeglica iz svih oblasti življenja koče povratak, a samim tim i investiranje u područja od posebne državne skrbi. Ja lično spreman sam na ulaganja koja bi oživela taj kraj obezbeđujući posao kao jedan od preduslova povratka. Prolazeći kroz Liku, Baniju, Dalmaciju neizbežno se suočavate s prazninom, odsustvom ljudi – to je najtužnija slika Hrvatske koju sam video. Taj kraj bi se morao oživeti kako zbog ljudi koji su tu živeli i osećaju to kao svoje, tako i zbog države Hrvatske. To je prostor koji bi Hrvatskoj mogao omogućiti stočnu proizvodnju posebnog kvaliteta, ali i druge vidove poljoprivredne proizvodnje koji bi dali ekološke proizvode cenjene i tražene svuda u svetu. Nadam se da ću jednog dana biti svedok takvih dešavanja i da ću osetiti ponos koji sam osetio prilikom ove moje posete Zagrebu na donatorskoj večeri SPD «Privrednika».

Povratnička područja, područja od posebne državne skrbi, tokom svih ovih deset-petnaest godina ostala su izolirana mjesta u koja se nije investiralo kako bi se privukli mladi ljudi i razvio održivi povratak. Kako vama koji ste emotivno vezani za te krajeve izgleda ta situacija? Koji su razlozi što se u te krajeve ne investira i ne ulaže?

U Srbiji živi i radi velik broj uspešnih ljudi poreklom iz Hrvatske. Svi oni kao i ja su emotivno vezani za te krajeve. Međutim, činjenica je da emocije i razum nisu dobri partneri. Naime, šta bi značilo sagraditi neku fabriku tamo gde nema ljudi i gde se ništa nije petnaest godina učinilo da oni tu budu? Emotivno, vi bi uradili nešto konkretno i kao trebali bi biti zadovoljni. S druge, razumne strane, realno sagledavajući situaciju, vi imate promašenu investiciju koja nikom ne bi služila. Rekao bih da je problem kompleksniji nego što se čini i da bi ulaganja u ta područja trebale pratiti odgovarajuće političke odluke. Država Hrvatska u tom delu mora preuzeti svoj deo odgovornosti i preduzeti mere da se stvore uslovi i za povratak izbeglica i za ulaganja u ta područja, a podrška ljudi kao što sam ja sigurno neće izostati.

Učiniti više na povratku mladih

Živite i radite u Srbiji, povremeno dolazite u Hrvatsku, kako biste opisali položaj i život naših izbjeglica u Srbiji i povratnika u Hrvatsku?

Jedan izuzetno težak period je iza naših izbeglica kako u Srbiji tako i van nje. Vreme je učinilo svoje, mladi ljudi su se integrisali u sredini u kojoj su praktično odrasli, sredovečni su se prilagodili prisiljeni da u novonastalim okolnostima krenu iz početka, bore se za egzistenciju uz stalno prisustvo nostalgije i neke pritajene nade da će se ipak naći neko konstruktivno rešenje njihovog statusa. Dobar deo tih ljudi je bez ičije pomoći ipak uspeo da se stambeno reši i da obezbedi osnovne uslove za život. Nažalost vreme prolazi, onih starijih generacija koji su čuvali tradiciju uglavnom više nema ili ih je jako malo, i to je slika onih koji su van Hrvatske. S druge strane, petnaest godina nesigurnosti, beskućništva, doslovno izgubljenog života probudio je veliki oprez kada je u pitanju odluka o povratku u novu neizvesnost. Tome puno ne pomaže ni saznanje o položaju onih koji su se već vratili u Hrvatsku na područja od posebne državne skrbi. Mnoga nerešena pitanja povratnika počev od infrastrukturnih i ličnih, praćena pojedinačnim incidentima slika su koja, nažalost, ne ohrabruje. Institucije države moraju biti efikasnije i preduzimljivije na tom planu, a kada se postignu vidni rezultati razvoj događaja krenuće nekim novim pozitivnim tokovima.

Kako vidite naše povratničke krajeve za deset godina?

Sudeći po do sada viđenom, ne mislim da će se desiti neke drastične promene. Starosna struktura povratnika na tim područjima nije ohrabrujuća. Broj tih stanovnika, što je i prirodno, svake će godine biti sve manji, nataliteta nema i ogroman prazan prostor ostaje još prazniji. Bez radikalnih promena u politici koja se vodi prema izbeglicama i tim područjima, ne verujem da će biti znatnih promena. Ukoliko Hrvatska ne učini ništa na planu povratka mlađih, radno sposobnih izbeglica i istovremeno ih ne osposobi i materijalno pomogne za masovnu proizvodnju hrane, odreći će se vlastite proizvodne šanse s dalekosežnim posledicama.