Srpsko (i)li srbijansko

Share

Društveni i društveno-politički odnosi vrlo često se preslikavaju u jeziku i govoru. Jezik, manje ili više očigledno, odražava ono što se u društvu dešava. Najbolja ilustracija za to je jezički purizam, gde je recimo progon srbizama iz hrvatskog jezika imao motivaciju koja nije bila samo, odnosno najmanje je bila lingvističke prirode. Rasprostranjenost nametnutih jezičkih promena kroz obrazovanje, medije i javni govor vremenom dovodi do toga da se te promene prihvate, usvoje, pa mnogi ni ne primećuju i ne razmišljaju o prvobitnoj nameri. Tako se hrvatski mediji i državno-politički zvaničnici danas obraćaju „srbijanskim“ vlastima i funkcionerima i dosledno i nepogrešivo potiskuju pridev „srpski“ menjajući ga „preciznijom“ varijantom – srbijanski.

O toj temi se mnogo pisalo i raspravljalo, a shodno političkoj obojenosti upotrebe tog izraza, brojne polemike nisu ostajale samo lingvističke, već su se proširile i na političke krugove. Izraz zaista ima više značenja, samo se oni koji ga koriste (ili izbegavaju da ga koriste) ne mogu uskladiti, upravo zato što zalazi u kulturološku perspektivu proučavanja jezika. Čak i kada bi se sprovela sociolingvistička istraživanja ovog fenomena, zagovornici suprotstavljenih stajališta teško da bi uzeli u obzir argumente, jer ovo pitanje u mnogo čemu izlazi iz okvira nauke o jeziku.

Izraz je ušao u upotrebu da bi se istakla razlika između Srba iz Srbije i Srba izvan nje. Naime, kada je 1882. godine Kneževina Srbija postala kraljevina, a Milan Obrenović krunisan za kralja, Austrougarska je poslala zahtev u kom se naglašava da kralj „ne može biti srpski, već srbijanski“. Ovim se uvodi jezička distinkcija između teritorijalne i etničke pripadnosti kako bi se istaklo da Kraljevina Srbija nema jurisdikciju nad Srbima van Srbije, odnosno da bi se ostali Srbi odvojili od Srba iz Srbije.

Zanimljiva je upornost koju ljubitelji prideva „srbijanski“ pokazuju u iznalaženju najkreativnijih obrazloženja. Tako bi gradacija u toj polemici uprošćeno išla sledećim tokom. Na tvrdnju da su „srpski“ i „srbijanski“ sinonimi dolazi kontraargument da je, čak i da jesu, prevelika neravnoteža nauštrb ovog prvog prideva. Sledi sužavanje značenja izraza koje kaže da je prvo nacionalna, a drugo geografska odrednica. Ovo se može naći još u Rječniku Vuka Stefanovića Karadžića iz 1818. godine, gde se navodi da je Srbijanac „čovjek iz Srbije“, a „srbijanski“ – „koji je iz Srbije“. Nakon Vukovog, ovi izrazi su se našli i u rečniku Broza i Ivekovića, Rječniku JAZU, Elezovićevom, Rečniku Matice srpske… Prof. dr Egon Fekete tako u svojoj studiji piše: „Umesto prideva srpski može se upotrebiti i pridev srbijanski. Prvi ima šire značenje i nacionalnu konotaciju, dok se u drugom slučaju radi o teritorijalnom određenju pa se pridev srbijanski vezuje za Srbiju. Kao što svi Srbi nisu Srbijanci tako ni svi Srbijanci (građani Srbije) nisu Srbi.“

Tako se u Hrvatskoj, ali i u BiH, u poslednje vreme i Crnoj Gori, uporno insistira na ovoj razlici. Kontraargument u ovom slučaju je nepostojanje takve vrste odvajanja kad su drugi narodi i jezici u pitanju, nema Hrvaćanina, hrvaćanskog, austrijanskog, francuskanskog… Možda je preterana tvrdnja pojedinih jezičkih stručnjaka da je posredi pretvaranje kulturnopolitičke različitosti u različitost nacionalnog reda, da se srpsko pitanje ne postavlja u celini. „Sve što je srpsko svodi se na srbijansko, da onda ono što nije srbijansko, kao Njegoš, Andrić, Selimović ili Lubarda, vremenom prestane da bude srpsko“, rekli bi mnogi, ne bez osnova. Ali nema ni apsolutnog paralelizma u jezicima – argument je kojim bi najuporniji mogli da obesmisle čitavu raspravu. Nema, živi primer su Radio-televizija Srbije, dakle televizija svih građana Srbije (i primer kako se naglašava teritorijalna pripadnost bez namere da se uvredi onaj ko se imenuje), i s druge strane – Hrvatska radiotelevizija.

Možda je ipak u razrešenju ove dileme ključno pogledati s kojih adresa ovakvo imenovanje dolazi. A nadasve istrajnost u toj nomenklaturi koja se ne obazire ni na lingvističke ni na političke kontraargumente. I na kraju, ako je Srbijanac geografska, teritorijalna i državna odrednica, a Srbin isključivo nacionalna, zašto se, da bi se postigla ta toliko željena preciznost u jeziku, i Hrvati iz Srbije nikada u hrvatskim medijima ne podvode pod Srbijance?

Share