Vlasotince je malo, bajkovito mesto jugoistoka Srbije, na nekih dvadesetak kilometara od Leskovca. Poznato po vinu, humoru, temperamentu, ali i po pisanoj reči. Naša sagovornica u ovo mesto dolazi kao devojčica 1992. godine iz Odžaka, malog grada na severu Bosne, desetak kilometra od granice sa Hrvatskom. U brojnim pričama o izbeglicama najmanje se pažnje posvećuje njihom unutrašnjem svetu, doživljaju nove sredine i novih okolnosti. Na koji način sve to oblikuje čoveka, pogotovo mladu osobu i koliko traga ostavlja na njen život. Sa Vesnom Petković Pešić, danas sve važnijom spisateljicom i novinarkom, pričali smo baš o tome, a ona je bila rada da se priseti tog vremena i nesebično podeli svoja sećanja i osećanja.

Kakva su tvoja prva sećanja na mesto rođenja, ljude, način života?

Pamtim dosta toga, ipak sam tamo živela do devete godine. Pamtim jutra obojena hodžinim „učenjem“ kako se tamo kaže, molitvama koje su se čule nekoliko puta dnevno sa obližnje džamije, ali ta jutarnja i ona u predvečerje su mi bile najupečatljivije. Dugo nakon preseljenja u Srbiju osećala sam neku čudnu nostalgiju kad god bih čula na televiziji taj zvuk, za trenutak bi me vratio u to neko bezbrižnije vreme, u detinjstvo. Čula su se i crkvena zvona, ali su dopirala iz drugog kraja grada, pa mi je sećanje na njih nekako bleđe. U Odžaku su živeli izmešani Srbi, Hrvati i Muslimani i ja ne pamtim nikakvu podeljenost po tom pitanju. Svi smo se družili, voleli i poštovali. Dok nije počeo rat, ne pamtim čak ni jasnu svest o različitosti nacija. Mislim da se duh bivše SFRJ najduže održao baš u Bosni. Moja osnovna škola se zvala „Bratstvo i jedinstvo“, a maternji jezik koji smo učili u školi bio je srpskohrvatski, dok je mojim budućim školskim drugovima u Vlasotincu već pisalo „srpski jezik“ u đačkim knjižicama, a verovatno se slično dešavalo i u Hrvatskoj.

Što se tiče načina života… Većina roditelja mojih drugova radili su u državnim firmama i bili su solidnog materijalnog stanja, kao i mi, uostalom. No, bilo je i drugačijih primera. Sećam se kako je mama jednom poklonila našu staru novogodišnju jelku čistačici iz svoje firme i kako mi je bilo čudno da neko nema jelku. Jednom sam bila u gostima kod drugarice iz vrtića koja je bila Romkinja. Živela je u kući bez vode i kupatila, a kosu je prala pod česmom u dvorištu. Tad sam se prvi put susrela sa činjenicom da su neki ljudi siromašni i da nemaju osnovna sredstva za život. Mada, nisam to tad smatrala nečim tragičnim i nisam doživljavala te ljude kao nesrećne.

I da, obožavala sam kompjuterske igrice. Posebno Tetris i Prince of Persia, to je bila stara, crno-bela verzija. Jako prosta grafika, ali užasno teška igrica. Tad nije bilo interneta kod nas, pa kad zaglaviš na nekom nivou, čekaš da izadje novi broj Sveta kompjutera i da se nadaš da je neko zaglavio na istom mestu kao i ti, pisao redakciji i oni im odgovorili. Da vidiš tada sreće i radosti!

Prelazak u Vlasotince. Kako pamtiš prve godine, nove okolnosti, okruženje, govor, mentalitet… kako si sve to doživela?

Znaš kako, u momentu kad se sve to dešavalo, ja nisam osećala ništa naročito. Ali tek kasnije sam shvatila da se svašta nešto tu dešavalo i da je mnogo toga bilo strašno. Ne znam da li sam tad, kao dete, imala jače odbrambene mehanizme ili me je pubertet učinio preosetljivom. Kad smo došli u Vlasotince, mnogo toga se promenilo u mom životu. Dedina kuća, u kojoj smo živeli, bila je stara i oronula. Nameštaj star. Ali, eto, u tom nekom ranom periodu, nisam osećala neki poseban stid zbog toga. To je došlo tek kasnije. Tata i mama, naviknuti na kancelarijske poslove, morali su da rade sezonske, jer drugi posao nisu mogli naći. Samim tim, njihov način života i doživljavanja stvarnosti se promenio. Stalna borba za egzistenciju, stres, strah od budućnosti, ali i težak fizički rad, ostavljali su posledice. Nije mi bio problem da se uklopim sa decom, bar mi se tad tako činilo. Imala sam divnu učiteljicu koja je učinila sve da mi pomogne da se prilagodim. I jesam, ali nekako površno, tek spolja gledano, jer mislim da je to bio trenutak kad sam suštinski počela da gubim sebe. Ono malo izgrađenog, veoma krhkog identiteta i svesti o sebi, otišlo je sa prethodnim životom, a ostalo je ogoljeno, ranjivo i veoma nesigurno biće koje se često branilo od mogućih opasnosti, posebno od mogućnosti da bude odbačeno, nezainteresovanošću, pa čak i verbalnom agresijom. Taj modus ponašanja ponavljala sam u nedogled tokom odrastanja i sazrevanja, lupala glavom u zid i ponovo nasrtala na isti ili na slične, čak i onda kad je sve u meni govorilo da ću napraviti grešku. Ali eto, trudim se da na sve to gledam sa vedrije strane. Ne verujem da me je sve to učinilo jačom ili stabilnijom, ali svakako jeste osvešćenijom. A ta osvešćenost koja je neprestano rasla me je dovela do potrebe da je iskažem, i eto, tako sam počela da se bavim pisanjem…

Što se tiče govora i mentaliteta… Ma na govor sam se odmah navikla. Malo mi je smetalo što su me stalno terali da im navedem neki primer reči na ijekavici, kao eto, da vide iz prve ruke kako to što su učili u školi u stvari zvuči.  Pa su me terali da im govorim bosanskim akcentom, bilo im zanimljivo, ali ja nikad nisam govorila tim akcentom, pravim bosanskim, pa to nisam ni mogla, a otkako sam došla u Srbiju, potpuno sam izgubila i ijekavicu… Mama često kaže kako sam prešla na ekavski izgovor čim smo prešli granicu na Horgošu (smeh). S druge strane, meni su bile zanimljive pojedine reči ovdašnjeg govora koje nikad pre nisam čula, kao što su „brljiv“, „skapana“, „ubava“, pa onda, kad treba da nešto „zamališ“, „zalabiš“, „izedeš“, „razbiraš“, onda intenzivno korišćenje reči „avlija“ za koju sam, naravno, znala šta znači, ali nikad je nisam čula u živom govoru, i tako dalje.

Koliko su te promene uticale na izgradnju tvoje ličnosti? I kako danas gledaš na društvene okolnosti koje su dovele do raspada zemlje?

Mislim da sam ti već odgovorila na prvi deo pitanja… A što se tiče društvenih okolnosti… Žao mi je što se taj rat desio, jer je uništio mnoge živote, ne samo onih koji su ga izgubili, već i onih koji su morali da ga nastave negde drugde ili pod promenjenim, znatno težim okolnostima. Pored toga, raspirio je već postojeću netrpeljivost između srodnih i prostorno bliskih naroda, koje vezuje značajan deo zajedničke istorije i kojima bi bolje bilo da se slažu i sarađuju, umesto što se koškaju i trude da se što više distanciraju jedni od drugih. Na svim stranama ima i dobrih i loših ljudi. I kao neko ko je prošao kroz sve zaraćene zemlje i video njihova najgora vremena, mogu to da potvrdim. Ljudska priroda je takva kakva jeste i ne možemo predvideti kad i gde će se javiti njena izopačenja. To ne zavisi od genetike, niti od tla koje gazimo, niti lebdi u vazduhu koji udišemo. Loši uticaji postoje, ali mislim da ljudi promašuju poentu kada o njima govore. Mnogo toga što se promoviše kao vrednost, samo po sebi nije loše ili je čak dobro, ali način na koji ga pojedinci ili većine doživljavaju, promovišu i brane, jako je loš. Takva je stavar, recimo, sa nacionalizmom. Ljudi su isfrustrirani lošim životom, puni su besa, agresije, i dovoljno je samo da ih neko podstakne i bes će se pretvoriti u mržnju, a tolerancija u netrpeljivost. Ljubav prema svom narodu tu je samo štit kojim brane sami sebe od uranjanja u sopstvene krvave dubine, u potpuni besmisao postojanja. Tako svet funkcioniše, a na nama je hoćemo li biti deo toga ili ne. No, kada već dođe do sukoba, bivamo uvučeni bez svoje volje.

Danas sjajno pišeš, baviš se novinarstvom, istražuješ kako prirodu, umetnost, tako i popkulturu, imaš i svoj zanat. Kada si počela da svoje doživljaje, razmišljanja, maštanja i sanjarenja stavljaš na papir i šta te inspiriše i podstiče da ne odustaješ?

Hvala na lepim rečima. Prvu priču sam napisala sa pet godina. Zvala se „Mali miš dirigent“. Bila je inspirisana nekom epizodom Toma i Džerija. Sećam se kako sam i sama bila zaprepašćena kad sam je napisala, bilo je to kao neko otkrovenje. Po prvi put sam tad shvatila da mogu da uradim nešto neverovatno, nešto izvanredno, nešto značajno. Da mogu nešto da stvorim i još da ga prenesem na papir. Priča je bila kratka i smešna, ali je se sa radošću sećam i žao mi je samo što je nisam sačuvala. Kasnije sam pisala školske sastave, potom sam počela da pišem pesme. Naravno, tu sam imala razne faze, ali jedna je zajednička karakteristika svih njih: nisam volela svoju poeziju nikad. Štaviše, mrzela sam je. U srednjoj školi me je čak bilo sramota da kažem da pišem pesme, to prosto nije bilo kul. I, premda i danas napišem poneku pesmu, retko kad uspem celokupnu misao da prenesem kroz nju. Prekratka je to forma. Ili sam ja preopširna, što se da videti iz ovog razgovora… Ali to sam ja. Zato sam se pronašla u prozi. Tokom svoje rane mladosti više puta sam počinjala da pišem nešto. I nikad nista nišam završavala. Sad kad pogledam unazad, vidim da je to zbog toga što sam imala tako malo životnog iskustva, a i to malo, bilo je sirovo i neoplemenjeno. I nije moglo da bude do kraja artikulisano. Prva priča koju sam završila bila je pripovetka „Deka i mače“. To je priča o starcu koji živi sam i o odnosu koji izgrađuje sa svojom negovateljicom, koji nalikuje odnosu oca i kćerke. Volim tu priču, jer je ona za mene postala simbol prevazilaženja sopstvenih granica. Napisala sam je u jednom dahu i bila sam mnogo srećna kad sam napisala poslednju rečenicu. Srećna jer sam konačno nešto završila. Kasnije sam počela da svoja teška duševna stanja izražavam kroz kratke, bajkovite, alegorične priče i to mi je takođe draga faza. I eto, to se više ne može zaustaviti. Inspiracija dolazi iz čoveka samog, iz njegovog doživljaja sveta, iz svega što oseti, iskusi, okrzne mišlju. I zato mislim da je važno da stalno širimo svoj pogled, a zato je, pored našeg ličnog istraživanja i introspekcije, veoma važan i uvid u stvaralaštvo drugih ljudi. I premda tu vreba opasnost od gubljenja sopstvene autentičnosti, mislim da su mogućnosti koje nam se pružaju kroz doživljaj tuđeg iskustva mnogo veće i važnije od te opasnosti.

Kako mala sredina reaguje na „drugačije“? Zašto je njena reakcija nebitna, a zašto bitna?

Za mene je moj način života prirodna stvar i ne osećam svoju različitost kao neko opterećenje, niti kao neku privilegiju. Nije uvek bilo tako, istina. Bilo je vremena kad sam verovala da nisam prihvaćena, ali to je bilo jer ni ja samu sebe nisam prihvatala do kraja, a i od sredine sam imala prevelika očekivanja. Očekivanja uvek prouzrokuju probleme. Uvek će postojati ljudi koji su nam slični i oni koji su različiti od nas. Sve zavisi od toga u čijoj se blizini krećemo. Normalno je da se osećamo „drugačijima“ ako se krećemo među ljudima sa kojima nemamo ništa zajedničko. Pa čak i ako su ti drugačiji od nas u većini i pritom osuđivački nastrojeni, dovoljno je da pronađemo grupu onih drugih, sebi sličnih, ma kako ta grupa bila mala i više se nećemo osećati „drugačije“ već normalno, kao što i treba da se osećamo. Mislim da je to najveći problem, taj uticaj sredine na naš doživljaj sebe samih koji može biti poguban. A ako uspemo u tome da se osećamo normalnima uprkos utisku koji sredina ima o nama, više nema nerešivih problema i nepremostivih razlika.

Kakav život Vlasotince nudi svojim žiteljima?

Vlasotince je malo mesto i ne dešava se tu mnogo toga. Priroda je jako lepa, a to je meni vrlo važno. Volim da šetam, trčim i vozim bicikl, nekada sam se bavila planinarenjem. Sviđa mi se što sa svoje terase uvek mogu da vidim brda. Društveni život i nije neki, ima gde da se izađe, ali nedostaje raznolikost sadržaja. Kulturni život takođe. Sve je nekako formalno, čisto da se odradi. Nedostaje mi da umetnost živi. Da umetnici govore o svom radu. Da se okupljaju oko neke ideje. Da diskutuju. Da slave život. Srećom, živimo u eri interneta, pa sve ovo na neki način može da se nadoknadi u virtuelnom svetu.