Nije lak posao vladici u Dalmaciji”, pisao je pre više od veka čuveni dalmatinski episkop Nikodim Milaš, koji se žalio na pravoslavnu inteligenciju, neprijateljski nastrojen katolički kler, ali i na austrijske vlasti koje pravoslavnoj crkvi garantuju ista prava kao i ostalim crkvama samo na papiru. Ni danas nije lak posao vladici u Dalmaciji. Tenzije između dve susedne države, Hrvatske i Srbije, koje su poslednjih meseci, nažalost, sve češće, ovde nisu samo stvar medijskih analiza i političkih rasprava, već svakodnevnog života.

– Naši su ljudi ovde preosetljivi i svaka tenzija i pogoršanje odnosa sa Srbijom se i te kako oseća. Prva reakcija je „bežanje u mišje rupe“. To je posebno izraženo u gradovima. U zaleđima gradova se slobodnije živi i diše. Dobro je da Hrvatska i Srbija imaju dobre odnose, ali je još bolje, rekao bih, da matična država Srbija prati stanje unutar srpske zajednice i da svojim političkim mehanizmima pomogne njenom očuvanju i oporavku. Kada to kažem, prvo mislim na povratak izbeglog stanovništva i početnu ekonomsku pomoć, kako bi ljudi mogli ostati i živeti ovde, gde su vekovima živeli pravoslavni Srbi. Bez toga, dugoročnog plana, mi ovde možemo polako postati prošlost, što svakako ne bi bilo dobro ni crkvi ni narodu – kaže u intervjuu za „Politiku” vladika dalmatinski Fotije.

Da li se prognani Srbi vraćaju?

Povratak je, nažalost, stao već negde 2003. godine. Od tada nema masovnijeg povratka, dok smo u međuvremenu mnogobrojno starije stanovništvo ispratili uz „vječnuju pamjat“. Naši sveštenici ovde najčešće imaju sahrane, malo krštenja i venčanja. Već sam rekao, ako o ovom problemu ne budemo svi mislili, neće biti dobro. Mi kao crkva često organizujemo humanitarnu pomoć našim povratnicima, ali to svakako nije dovoljno. U nekim opštinama, kao što su Kistanje, Ervenik i Biskupija, postoje socijalne i medicinske službe koje pomažu povratnicima. I to je dobro, ali za brojniji povratak presudan je sada ekonomski oporavak i razvoj. Tu bi trebalo nešto učiniti, da naši poslovni ljudi počnu da ulažu u Dalmaciju, poljoprivredu i turizam. Jadransko more daje velike mogućnosti, ali mi to za sada ne prepoznajemo.

Koliko je za Srbe povratnike teško da ponovo otpočnu život na svom ognjištu?

Jako teško, posebno za ljude sa decom, koja treba da se školuju. Mi u toku leta u našim manastirima organizujemo letnje škole srpskog jezika, gde naša deca uče ćirilicu i istoriju. Takvih projekata bi trebalo biti više, ali trenutno nemamo adekvatne smeštaje za to. Treba motela, gostoprimnica… Trebalo bi ponovo da se formiraju tela u ministarstvima matične države za pomoć povratnicima i u to uključiti našu dijasporu. To bi, mislim, dalo pozitivne rezultate u svemu, pa i u povratku našeg naroda u Dalmaciju.

U vašoj eparhiji obnavlja se nekoliko hramova sredstvima hrvatske vlade. U njih bi, po obnovi, trebalo da bude vraćeno i crkveno blago, ikone i druge svetinje, sklonjene u vreme sukoba devedesetih godina prošlog veka. Kako napreduje ova obnova?

Da, ima već nekih riznica koje su obnovljene, kao one u manastiru Krupi i Crkvenoj opštini Zadar. U toku je obnova riznica u manastiru Krki i u Šibeniku. Obnavljamo i naše crkve, što od pomoći države, ali i više prilozima naših vernika sa svih strana sveta. Crkva i naše svetinje u Dalmaciji treba da budu duhovni magnet za sve i svi treba da se uključimo u njihovu obnovu. Najbolje rezultate su dale one svetinje oko kojih su objedinjeni naši vernici, izbegli u Republiku Srpsku i Srbiju, ali i iz dijaspore. Potvrda za ovo što sam rekao su crkve Svetog Georgija u Smokoviću i Svetog Ilije u Kašiću koje su bile potpuno srušene, a sada su, hvala Bogu, obnovljene i oslikane.

Jedna od najvećih svetinja Dalmatinske eparhije, manastir Krka, prošle godine je obeležila veliki jubilej: 400 godina od osnivanja manastirske bogoslovije Sveta Tri jerarha i 100 godina od upokojenja dalmatinskog episkopa Nikodima Milaša. Kako danas izgleda život u ovoj drevnoj, sedam vekova staroj svetinji?

Poseta patrijarha Irineja i drugih arhijereja i zvaničnika prošle godine manastiru Krki i Dalmatinskoj eparhiji imala je veliki istorijski značaj. Bio je to vidljivi znak da naša crkva nije zaboravila ove prostore i da želi dijalog sa većinskom Rimokatoličkom crkvom ovde, dijalog ljubavi i istine. Manastir Krka i naša bogoslovija su veoma značajne za život i rad Dalmatinske eparhije, jer je Krka njen prosvetni i duhovni centar. Bratstvo Krke trenutno čine četvorica monaha, a u bogosloviji se školuje oko 50 učenika, što je sasvim dovoljno za naše uslove. Takođe, manastir Krka ima veliku posetu, više od deset hiljada turista godišnje, većinom iz zemalja Evropske unije. To je za manastir izvestan krst, ali i mogućnost svedočenja ovim ljudima, koji imaju priliku da se u Dalmaciji susretnu sa pravoslavljem.

U susret Vaskrsu, šta biste izdvojili kao lepe i ohrabrujuće vesti koje nam stižu iz Dalmacije?

Da nije Vaskrsa, bilo bi teško, preteško svugde, pa i u Dalmaciji. Vaskrs je duhovno proleće. Posle zime i zamiranja života u prirodi sve oživljava. Vaskrs je svečovečanski događaj, jer nas ljude koji smo navikli da je grob poslednja zemaljska realnost zbunjuje i dovodi u nedoumicu. Vaskrs nas suočava sa praznim grobom. Praznim grobom iz koga je vaskrsao Isus Hristos – Novi Adam i tako pobedio najvećeg neprijatelja ljudskog roda – smrt. To nijedan lider svetskih religija, niti filozofskih nauka nije učinio, niti je mogao. To je mogao i učinio samo Bogočovek Isus Hristos. Zato je Njegova pobeda, i naša pobeda i uteha u svim našim mukama i raspećima. Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

Izvor: Politika, autor: Jelena Čalija