Vreme gneva

Share

Puno je ljudi danas zabrinuto povodom toga kakva je godina ispred nas. Mnogi u svetu i ovde kažu da je 2016. bila naročito loša imajući pre svega u vidu ,,bregzit“ i izbor Trampa za predsednika SAD; tome se još dodaje pad Rencija, uspon mnogih desničara i smrt mnogobrojnih muzičara i glumaca. Takve ocene tretiraju događaje iza nas (naročito prva dva) kao nekakav incident, kao puku lošu sreću poput slabe ruke u kartama. Malo promišljeniji pristup (mada ne i mnogo promišljeniji) nam govori da je do krupnih promena došlo zbog porasta populizma (Eureka!) i da se tome moramo ,,hrabro suprotstaviti”. Kao objašnjenja za rast populizma nude se: rast uticaja internet medija (fake news), propaganda Rusije prema Zapadu, rasne tenzije ili nekakav drugi neekonomski razlog.

Međutim, 2016. se nije desila slučajno. Godina iza nas je rezultat veoma dugog procesa globalizacije koja je, iako ima svojih dobrih strana, očigledno dovela do talasa izolacionizma širom sveta. Rušenje tržišnih barijera među državama je dovelo do nove podele globalnog rada uz očekivanu optimizaciju troškova. Proizvodnja se preselila tamo gde je rad najjeftiniji a sve veći profit odlazi u nekoliko zemalja. Veliki jaz između bogatih i siromašnih država doveo je do opasnih i ogromnih migracija (ne samo sa Bliskog istoka) u nekoliko zapadnih zemalja. Rezultat je destrukcija socijalnog modela međugeneracijske solidarnosti i sve veća koncentracija kapitala u rukama sve manjeg broja pojedinaca. Nedavni izveštaj londonskog Oxfam-a sa jasnim dokazima da 62 najbogatija pojedinca poseduju imovinu u vrednosti imovine polovine čovečanstva (3,5 milijarde ljudi) pokazuju sav besmisao i zločinački karakter današnje svetske ekonomije. Politika većeg broja država prema sopstvenim građanima danas zavisi od procene međunarodnih banaka koliko bi takva politika doprinela njihovoj poslovnoj politici.

Donald Tramp nije slučajnost, niti je to bio ,,bregzit“. Takođe, uspon Faradža, Lepenove, Bepa Grila, Gerta Vildersa ili Petri Frauke nije se desio u društvenom vakuumu. Svi oni su posledica promašaja neoliberalizma Zapada i međunarodnih finansijskih institucija u poslednjih 25 godina. Tramp bi trebalo da podigne spomenik Baraku Obami zato što od 2008. godine naovamo nije uhapsio nijednog bankara sa Volstrita već je na spasavanje istog potrošio 500 milijardi dolara. Evropski desničari su ,,politička deca” Volfganga Šojblea i njegove fiks ideje o moralnim javnim finansijama. Navedene politike su od srednje klase napravile mleveno meso i lak zalogaj za političke lešinare. Umesto razumevanja za položaj običnih ljudi u svetu koji se menja, vladajuće elite su ponudile samo aroganciju prema neobrazovanima, prezir prema ustaljenom načinu života i obećanje da će jednog dana, posle mnogo godina odricanja, biti bolje.

Ono što je porodilo političke zemljotrese 2016. godine i što će po svoj prilici potresati svet ove godine je gnev zaboravljenog, običnog čoveka. Srdžba na elite koje su od njega zahtevale duže radno vreme za manju platu, veći porez i podršku ratovima za naftu u zemljama za koje pre nikada nije ni čuo. Taj mali čovek se oseća izdanim od svoje zemlje i poput Šekspirovog Koriolana želi da sada on nju izda, da joj naudi, da je kazni. On ju je kaznio svojim glasom na izborima jer mu danas ništa drugo nije preostalo, birajući ,,ljudske Molotovljeve koktele” za nacionalne lidere. Gnev je sada ispušten u svetsku politiku s velikom verovatnoćom da će izazvati dalju lančanu reakciju, pre svega u Evropi. Pritom, nije problem u tome što u istoriju odlazi jedna nepravedna i licemerna ideologija već u tome što će licemerje samo skinuti masku uljudnosti i prikazati se u svom pravom nečovečnom liku.

Gnev u politici je istorijski neizbežan, pitanje je samo koliko je opravdan i poželjan. Iako on često, kao i danas, blokira racionalno razmišljanje i puno sagledavanje problema, on ipak mobiliše ljude u promeni neprihvatljivog status kvoa. U tom smislu, jako je teško prihvatiti demokratiju a ne prihvatiti njene tamne strane, tj. resentiman koji dovodi na vlast agresivne populiste. Ipak, odgovornost nije na onima koji glasaju za promene već na onima koji su doveli do toga da izbor padne na populizam ili da stvari ostanu kakve jesu. Tako 1933. godine nisu bili krivci samo nemački građani koji su doveli Hitlera na vlast već oni koji su stvorili preduslove za raspad Vajmarske republike nametanjem nemogućih uslova reparacija Nemačkoj Versajskim ugovorom, ali i oni koji su u strahu od rasta levice izabrali naciste kao ,,manje zlo” koje se da kontrolisati. Uostalom, nije bes najgora moguća emocija kao politički lajtmotiv. Najfatalnija je ravnodušnost; apatija koja dolazi posle ubeđenja da nada u promenu ne postoji, da nema alternative.

Alternative uvek ima, čak i u Srbiji. Gneva, i to opravdanog, znamo da ima napretek.

 

Izvor: Politika,

autor: Vladimir Todorić, Centar za novu politiku, advokat

Share