Za decentralizaciju i vraćanje političke moći građanima

Share

Srbija je jedna od najcentralizovanijih zemalja u Evropi. Ljudi u Srbiji centralizaciju zovu „Beogradizacija“, a prepoznaju je po velikom broju prijatelja, članova porodica i saradnika koji odlaze i zauvek ostaju u prestonici. Takva je situacija u preko 80% okruga u Srbiji. Ljudi kažu da se to dešava zato što se u Beogradu bolje živi, što tamo ima novca.

Nacionalna koalicija za decentralizaciju (NKD) postavlja pitanje zašto je to zaista tako. Da li je centralizacija prost rezultat „većeg kapaciteta“ Beograda i njegove komparativne prednosti u odnosu na druge? Ili je u ovom poslednjem pitanju sakriveno potcenjivanje, pa čak i diskriminacija ljudi koji žive izvan našeg glavnog grada?

NKD angažuje veliki broj aktivista i eksperata koji su počev od 2006. godine identifikovali zakone, propise, političke i ekonomske prakse države koje direktno doprinose centralizaciji i povećanju regionalnih razlika u Srbiji.

Naša istraživanja, analize i diskusije sa ekspertima i građanima potvrđuju da su prakse svih prethodnih Vlada, parlamenata, pa i lokalnih samouprava direktno dovele do raslojavanja stanovništva, povećanja tenzija između Beograda i ostatka Srbije i demografskog pražnjenja manjih mesta u Srbiji. Postavlja se pitanje da li je ljudima u Srbiji koji žive izvan Beograda ugroženo pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti.

Pitanje decentralizacije je pitanje opstanka života u Srbiji izvan Beograda. Prema zvaničnim podacima ZSS, čak i ukoliko dođe do povećanja nataliteta u našoj zemlji, Srbija će do 2040 izgubiti oko 1.1 milion stanovnika, a od toga samo sa juga Srbije će otići skoro pola miliona ljudi. Beograd će nastaviti da se povećava uprkos ovom smanjenju.

Vreme je da zaustavimo Beogradizaciju! Vreme je da naši prijatelji i porodice odluče da ostanu u svojim mestima i da dobiju šansu da tu, u svojim mestima, ostvare potencijale i ispune svoje živote – poručuju iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju.

 

Danijel Dašić

NKD nastala je 2005. godine kroz građansku inicijativu da makar jedna nacionalna TV frekvencija bude dodeljena stanici van Beograda prilikom odlučivanja Radiodifuzne agencije Srbije (RRA) o dodeli TV frekvencija. Kada Radiodifuzna agencija nije ispoštovala ovu preporuku, preko 70 udruženja širom Srbije pristupilo je neformalnoj koaliciji NKD sa ciljem da se izvrši decentralizacija u svim oblastima života. NKD je četiri godine radio kao neformalna koalicija, da bi se 2010. godine registrovali kao udruženje čija skupština trenutno broji 15 udruženja iz 11 gradova u Srbiji. NKD od formalne registracije 2010. godine, koaliciju čini 15 organizacija koje dolaze iz 11 gradova. U razgovoru za P-portal govori ceo tim NKD predvođen Danijelom Dašićem, koji je menadžer programa u Nacionalnoj koaliciji.

Nedavno je za naš portal govorio Vaš sugrađanin Vladimir Đorđević. Pitanje sa kojim smo završili intervju s njim Vama sada postavljamo kao prvo. Pre više od decenije u jeku dodela frekvencije za emitovanje TV programa na nacionalnom nivou, pokrenula se lepa inicijativa, građanski bunt protiv centralizacije (setimo se i veoma popularnog video spota Centrifuga). Epilog nažalost znamo – sve nacionalne televizije su iz Beograda. Šta se od tada promenilo, osim što malo češće reprezentacija igra u Nišu? Čini se da je priča i pokret o decentralizaciji, koji je bio posebno izražen u Nišu, utišan, ili je to možda zatišje pred buru?

Decentralizacija, nažalost, nije bila prioritet ove vlasti u prethodnom periodu. Šta više, potezi koje su povlačili u velikoj meri su išli u pravcu dalje centralizacije i koncentrisanja moći. Situacija nije bila mnogo bolja ni u prethodnom periodu. Naša istraživanja jasno ukazuju na velike regionalne razlike i pre svega ekonomski rascep između Regiona Beograda i ostatka Srbije u kojem su prosečna primanja građana u proseku i za trećinu manja od proseka na nivou republike. Građani to osećaju i sada se, čak i u okviru studentskih ili građanskih protesta, tema decentralizacije postavlja kao važna. NKD aktivno prati i pokušava da doprinese radu institucija, pre svega Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu koje je zaduženo za pitanja decentralizacije. I teme kojima smo se bavili u prethodnom periodu kao što je reforma izbornog sistema su ključne za dalju regionalizaciju i smanjenje ekonomskih i razvojnih potencijala svih krajeva zemlje.

Grupa 484 je 2009. godine radila istraživanje „Migracioni potencijal Srbije“, u kome između ostalog navodi podatke da se obim moguće migracije iz Srbije kreće od 1.200.990 osoba (ukupan migracioni potencijal), preko 379.260 osoba (verovatni migracioni potencijal) do 31.605 (stvarni migracioni potencijal) osoba starijih od 15 godina. Prošlo je više od 6 godina od tada. Sa kojim podacima vi danas raspolažete?

Podaci Republičkog zavoda za statistiku kojim raspolažemo jasno ukazuju na kontinuitet migracija, kako unutrašnjih – kretanje građana ka većim centrima, tako i spoljašnjih. Podaci pokazuju da se broj stanovnika Srbije na godišnjem nivou smanji za oko trideset hiljada ljudi, koliko ima recimo grad Negotin ili opština Knjaževac. Naša analiza migracionih tokova pokazala je da su pojedini okruzi, tokom poslednje dve decenije, izgubili više od trećine stanovnika i ukazala na jasnu korelaciju između zaposlenosti, primanja i migracija.

Dakle situacija nije ništa bolja nego pre šest godina. Postoje čak i indikatori koji pokazuju da se obim migracija, posebno unutrašnjih, povećava. To je, između ostalog, posledica koncentracije moći i smanjenja prihoda lokalnih samouprava ali i lošeg izbornog sistema i uopšte pristupa predstavničkoj ulozi koja pretpostavlja da se narodni poslanici kao deo najvišeg zakonodavnog tela brinu o interesima svih građana.

Kada se demografski podaci prenose u medijima obično su to sumorne statistike o negativnom prirodnom priraštaju, iseljavanju tj. ekonomskim migracijama itd, koje prate instant rešenja (pomoć trudnicama, očuvanje porodice, pozivanje na tradiciju i veru sa rađanjem po svaku cenu…). Vi svakako imate širu sliku, formiranu od podataka o biološkim i migratornim kretanjima pa sve do društvenih i ekonomskih pojava. Šta vi vidite, a da se o tome retko i piše i govori?

Treba se vratiti na početak. Razlog zbog kog ljudi odlaze iz svojih sredina su jako loši uslovi života. Dakle, treba raditi na sistemskim promenama među kojima je i decentralizacija. Ljudi moraju da dobiju priliku da odlučuju o pitanjima od javnog interesa u svojoj sredini kako bi osetili da su deo društva. Kako bi se vratio osećaj pripadnosti i značaja samim građanima. Standard se na žalost neće promeniti preko noći. Ekonomske razlike se, takođe, ne mogu smanjiti bez kontinuiranog rada, ulaganja i uključivanja različitih društvenih grupa u rešavanje lokalnih problema. Ljudima moramo vratiti osećaj da je ovo njihov grad i dati im priliku da donose odluke, to je njihovo pravo i obaveza. Takođe, treba prestati sa politizacijom ovih problema i dati mesta stručnjacima da daju konkretne predloge čiji cilj neće biti prikupljanje političkih poena ili dobijanje nekakvih izbora, već sistematično rešavanje problema. Ljudi neće napuštati svoju sredinu čak i ako su uslovi života trenutno pogoršani. Napuštanje nastaje zbog totalnog nepostojanja izlaza ili rešenja koji bi davao nadu da se ipak nakon određenog broja godina može očekivati boljitak. Suština problema migracija u Srbiji je u tome da se svako rešenje ili izlaz iz tunela nalazi veoma daleko od zone uticaja običnog čoveka, što dovodi ili do apatije ili do ključne odluke da se napusti okruženje u kome ne postoji budućnost. Decentralizacija omogućava kreiranje tog ključnog elementa – nade da je odluka u našim rukama, i da je, bez obzira na sve teškoće moguć uticaj i izvesti promene u okviru institucija sistema.

Poslednjih desetak godina je dominantan trend da se ljudi slivaju u tri velika grada gde još ima naznaka ekonomske vitalnosti. To su Beograd, Novi Sad i Niš. Zašto je važno sačuvati gradove sa 50–70 hiljada stanovnika, koji danas najviše trpe gubitkom najperspektivnijeg stanovništva. Da li bi bilo dobro i važno da se centri kulture, nauke, obrazovanja, ministarstva, institucije itd. decentralizuju?

Prva važna stvar koju bismo sačuvali, koju moramo da sačuvamo je kulturni diverzitet. Mi imamo raznorodne običaje, tradiciju i puno dijalekata i ta raznolikost je vrednost koja bi se izgubila u procesu asimilacije i prilagođavanja što nikako ne bi bilo dobro za razvoj kulturnog identiteta svakog pojedinca kao ni za očuvanje našeg identiteta. Ne može se mlad čovek koji je odrastao na Zlatiboru osećati normalno živeći na Vračaru. Ili ne može svaki. To je suština. Takođe, skoro 40 odsto stanovništva Srbije i dalje živi van gradskih naselja, a mi koji živimo u gradovima u velikoj meri zavisimo od njih (poljoprivrednika, stočara, voćara etc.) iako toga nismo do kraja svesni.

Decentralizacija u svom osnovnom obliku ne podrazumeva samo finansijsku decentralizaciju i značajniju ulogu institucija na lokalu, već prevashodno omogućava kvalitetan pristup svim uslugama i iz oblasti kulture, nauke, zdravstva, obrazovanja i pretpostavlja da su jednako dostupne svim građanima. Sve ove oblasti koje su važne i utiču na svakodnevni život ljudi treba da budu što bliže građanima i  jednako dostupne svima. Uostalom, to predviđa i sam Ustav Srbije.

Živimo u vremenu digitalne i tehnološke revolucije. U vremenu tranzicije, novih sloboda, tržišnih zakona i nesigurnosti. Da li već vidite kako se menjaju navike, potrebe i vrednosti  ljudi? Da li na osnovu toga možete predvideti šta nas po demografskim strukturama očekuje u narednim decenijama, ne samo u zemlji, već i regionu, svetu?

Globalizacija i tehnološki napredak doneli su korenite promene u načinu na koji živimo, načinu na koji se informišemo, na koji komuniciramo. Doneli su nove prilike i mogućnosti za razvoj ali i devalvaciju vrednosti. Na osnovu demografskih podataka, ali i tendencija, vidimo dodatno raslojavanje društ(a)va i stvaranje novih odnosa i snaga koje nose određeni potencijal. Glas globalističkih, integracionističkih pokreta sve se slabije čuje, dok je glas građanskih pokreta, novih, levičarskih, nacionalističkih i sličnih pokreta sve jači. Ovakva kretanja mogu imati i pozitivne efekte ali moramo se paziti problema u koje možemo upasti onog trenutka kada institucije, poput npr. političkih partija koje imaju jasnu strukturu i zakonski okvir u kome mogu da se kreću, zamenimo pokretima. Tranzicione države, kao što je Srbija, moraju biti veoma oprezne da ne krenu lakšim putem formiranja jakih lidera, umesto stvaranja jakih institucija, jer vodi ka potencijalnom kreiranju tkz. „demokratskih diktatura“. Tu primećujemo tendenciju u EU da sve više „tiho“ podržava jake autokrate u slabim demokratijama, umesto da intenzivno radi na jačanju institucija sistema. Sve se više primećuju dvostruki standardi u EU pristupu gde nešto što je strogo zabranjeno u razvijenim zemljama – ipak se dozvoljava u zemljama kao što je Srbija, jer je EU mnogo lakše da ostvaruje svoje ciljeve u regionu pregovarajući samo sa jednim, moćnim liderom, pa makar on imao i neke autoritarne tendencije.

Ta tendencija EU dovodi i do rapidnog opadanja poverenja u evropski put Srbije, u sam potencijal Srbije da u dogledno vreme dostigne željeni stepen razvoja, u mogućnost sistema da se izbori sa ključnim problemima kao što su korupcija, nezaposlenost, kreiranje radnih mesta. A to opadanje poverenja dovodi do jedinog logičnog rešenja za uspešne mlade ljude – odlazak i nalaženje onih opcija koje Srbija ne nudi na nekom drugom mestu.

Izbori za Predsednika Srbije su iza nas. Kako ocenjujete atmosferu u kojoj su se održali kao i sam izborni sistem?

Činjenica je da su ovi, kao i prethodni izbori, sprovedeni u jako lošoj atmosferi. Činjenica je i da problemi koji su se javljali nisu novi. Niti rad RIK-a, niti izostanak formiranja Nadzornog odbora, niti (ne)rad REM-a nisu novost kao što nije ni činjenica da dijagnoza koju su postavile, kako međunarodne tako i domaće organizacije, postoji, ali terapije i dalje nema. O problemima u izbornom procesu i nedostacima sistema govori se godinama, ali se ne radi na otklanjanju problema. Vremenom je i poverenje građana u izborni proces opalo pa se i ono što smo imali kao dobru demokratsku praksu sada dovodi u pitanje. Urušavanje sistema je nastavljeno očiglednom zloupotrebom institucija i nepoštovanjem zakona i tokom ovog izbornog procesa. Sve je počelo sa odlukom RIK-a da ne poštuje odluku Ustavnog suda kojom se izričito propisuje da se glasovi broje na mestu gde se glasa, te je omogućavanjem da se glasovi sa teritorije Kosova broje u Vranju i Raški, doveo u pitanje validnost glasova više od 100 hiljada građana koji su glasali na teritoriji Kosova. RIK je takođe donosio odluke koje su u suprotnosti sa važećim zakonom, što je i potvrđeno brojnim rešenjima Upravnog suda o poništavanju odluka RIK-a. Mogućnost da po prvi put uđemo i u jednu vrstu pravnog vakuma, gde RIK može da ne proglasi rezultate izbora, i da tu funkciju preuzme Upravni sud ili da se desi da i Upravni sud, zbog uočenih nepravilnosti u izbornom procesu ne proglasi pobednika izbora može dodatno da iskomplikuje politički život u Srbiji.

Na čemu trenutno radite i koji su vam planovi za predstojeću godinu?

Aktivno zagovaranje principa decentralizacije u svim elementima reforme javne uprave je bilo i ostaje fokus Nacionalne koalicije za decentralizaciju u narednom periodu. Proces pridruživanja Srbije EU i rad na pregovaračkim poglavljima omogućava aktivno učešće NKD-a i mogućnost da svojom ekspertizom poboljša postojeće predloge i zakonska rešenja, kako bi proces decentralizacije sa deklarativnog prešao na konkretni nivo unapređenja sistema državne uprave i reforme javne uprave. Sa druge strane, ne odustajemo od posvećenosti rešavanju nedostataka postojećeg izbornog sistema, pogotovu u delu bolje teritorijalne zastupljenosti i veće odgovornosti izabranih predstavnika. I naravno, vraćanje političke moći građanima.

Share