Mitropolit Porfirije: Za trajni mir politička volja nije dovoljna

Share

Ovogodišnji praznik Vaskrsenja Hristovog istog dana proslavljaju svi hrišćani sveta: pravoslavni, katolici, protestanti. Svi zajedno doživljavamo i proslavljamo najdublju tajnu ljudske egzistencije: pobedu života nad smrću.

Istovremena proslava Vaskrsenja Hristovog predstavlja vidljivi znak nade sveta da će, uprkos izazovima i iskušenjima, globalnim i ličnim, u svakom slučaju egzistencijalnim, trijumfovati civilizacija ljubavi nad civilizacijom egocentrizma, kaže u vaskršnjem intervjuu „Politici” mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije.

Kako će biti proslavljen Vaskrs u Zagrebu? Često se na prijemima koje organizuje Mitropolija zagrebačko-ljubljanska, osim tamošnjih Srba i pravoslavaca, okupi i društvena i politička elita Hrvatske.

Za Vaskrs ne organizujemo prijem, jer su u Zagrebu, koji je sedište naše Mitropolije, tog dana svi u svojim crkvama i sa svojim porodicama. U drugim prigodnim prilikama sa radošću organizujemo prijeme i druga okupljanja na kojima pre svega budu naši prijatelji, a među njima i oni koje nazivate društvenom i političkom elitom Hrvatske. Takvim okupljanjima se radujem, jer naša zajednica ne živi pod staklenim zvonom izolacionizma, nego nastoji da bude integralni i kreativni deo, kako hrvatskog, tako i slovenačkog društva. Mi smo građani evropskih država koje imaju dugu kulturnu i duhovnu tradiciju. Srpska zajednica u Hrvatskoj je baštinik demokratskog načina mišljenja i delovanja, parlamentarizma, pluralizma i osnovnih principa demokratskog društva. To su sloboda i jednakopravnost.

Stoga je prirodno i neophodno da komuniciramo sa njihovim predstavnicima. Sa pozicije slobode i jednakopravnosti, zajedno sa sveštenicima i verujućim narodom, nastojimo da sarađujemo sa svima koji imaju potencijal da društvo učine humanijim.

Po dolasku u Zagreb, postali ste prava medijska zvezda zbog mirotvornih i često nekonvencionalnih izjava. Da li, posle dve godine, istrajavate u misiji pomiritelja?

Utisak da sam postao, kako kažete, medijska zvezda je pogrešan. On, pretpostavljam, oslikava vašu želju i želju naše dobronamerne javnosti da pravoslavna zajednica u javnom životu Hrvatske bude predstavljena na način koji odgovara današnjem medijskom izrazu. Trudim se, ali ne znam da li sam u tome uspešan. Radim isto ono što rade i drugi episkopi u Hrvatskoj, kao i moj prethodnik, blažene uspomene mitropolit Jovan. Svi mi zajedno, vladike Fotije, Gerasim, Jovan, naš doajen, episkop osječko-poljski Lukijan, svako na svoj način, u skladu sa od Boga darovanim nam talentima, istrajno govorimo o miru kao vrhunskoj vrednosti, kako ličnog i porodičnog života, tako i među narodima. Ja se prvenstveno trudim da imam mir u sebi, što, moram priznati, nije lako. Kada imam mir u sebi, mogu i drugima da govorim o miru. Ponašam se kakav i jesam, ne verujem da sam medijska zvezda, ali prirodno je da budem otvoren, da me sagovornik prihvati i da mi veruje.

Nedavno ste izjavili da je Frojdova teorija o narcizmima malih razlika potvrđena u srpsko-hrvatskim odnosima. Da li odnose dva komšijska naroda treba da rešavaju duhovnici ili psihijatri? Političarima taj posao slabije ide.

I ovako teške probleme treba začiniti dozom humora, što vi uspešno činite. Svakako tvrdim da „narcizam malih razlika” jeste velika prepreka razumevanju i saradnji hrvatskog i srpskog naroda. Zanimljive su, donekle i potresne, reakcije na aktuelnu inicijativu o zajedničkom jeziku. Bez obzira na to što niko ne spori pravo da svako jezik naziva imenom svog naroda, što je, kada je reč, na primer, o takozvanom crnogorskom jeziku, krajnje diskutabilno, nema sumnje da su reakcije sa stanovišta nacionalnog identiteta razumljive. Ali ako u svetskom kontekstu, u međunarodnoj komunikaciji na svim nivoima, čak i na globalnoj književnoj sceni, jezici brojno velikih naroda: nemački, francuski, gube značaj, naši narcizmi su donekle i tragikomični. Dodaću, iz ličnog iskustva, i ovo: do dolaska u Mitropoliju zagrebačko-ljubljansku jula 2014. nisam se dublje bavio srpsko-hrvatskim odnosima. Negde prvih meseci, o temi mira razgovarao sam sa ambasadorkom Francuske. Usvojio sam tada njeno stanovište da, ukoliko postoji politička volja lako može doći do mira i rešavanja svih aktuelnih problema. Sada vidim da sam, možda, išao linijom manjeg otpora. Naš patrijarh Irinej nedavno je istakao nezamenljivu i ključnu ulogu verskih vođa u uspostavljanju trajnog mira: „Odgovornost političara je velika, ali treba im naša pomoć, pomoć biskupa i episkopa, čija reč o miru duboko ostaje u srcima vernika”.

Da li Srbe u Hrvatskoj više muče nacionalističke provokacije ekstremnih desničara i nedovoljno ostvarivanje manjinskih prava ili egzistencijalna pitanja i težak socijalni položaj?

Imam utisak da Hrvatska, korak po korak, ulaže napore da prevaziđe karakteristike postkonfliktnih društava. To nas sve ohrabruje. Incidenata, nažalost, još ima. Srpsko nacionalno veće registrovalo je 2016. godine 331 slučaj različitih oblika nasilja i diskriminacije prema pravoslavnim Srbima. Reč je o popisanim, registrovanim slučajevima. Koliko je neregistrovanih, Bog zna. U takvim okolnostima teže nas pogađaju i ekonomski problemi i nedostaci. Lično me brine i neizvesnost oko „Agrokora”. Hiljade ljudi, ne samo u Hrvatskoj, nego i u Srbiji i drugde, na različite načine egzistenicijalno zavise od ove kompanije. Zaista se nadam da će pre svega Vlada Hrvatske, ali i Vlada Srbije, međunarodni kreditori i svi drugi, imati dobru volju, uz znanje i strpljenje, da život i zaposlenje običnih malih ljudi ne budu dovedeni u pitanje.

Možete li nam reći više o životu Pravoslavne gimnazije „Kantakuzina Katarina Branković”? Koliko ona postaje prepoznatljiva tačka u Zagrebu?

Svako pitanje o Gimnaziji me obraduje, ne samo zato što je ona deo mog svakodnevnog života, već i zato što me podseti na njenog osnivača pokojnog Mitropolita Jovana. Kako je jednom rekao vladika bački Irinej, poput Aristotela koji se, kad su prestali antagonizmi susednih polisa, pred kraj svog zemnog života vratio u Stagiru i osnovao Licej, Mitropolit Jovan se vratio u svoj Zagreb i osnovao pravoslavnu gimnaziju. Vizija i cilj njegovog životnog dela su dalekosežni: uključivanje mladih pravoslavnih Srba u život hrvatskog društva.

U Srbiji je manje poznat život srpske crkve u Sloveniji. Koliko tamo ima hramova i koliko je prisustvo SPC važno za Srbe koji tamo žive?

Moram da istaknem da SPC i njeni vernici van svoje matice ponajviše uživaju sve blagodati slobode savremenog civilizovanog sveta u Sloveniji, zemlji utemeljenoj u duhu evropske demokratije. Najznačajniji je divni i veliki hram u Ljubljani, posvećen Sv. Kirilu i Metodiju. Uz njega je podignut i moderan kulturni i kongresni centar sa dve velike dvorane, prostorijama za versku nastavu, galerijom. Do Drugog svetskog rata imali smo velike crkve u Kranju i Mariboru, ali su ih srušili nacisti. Planiramo da ponovo podignemo hramove u ova dva velika grada. U većini mesta bogosluženja se obavljaju u rimokatoličkim hramovima. Osećam obavezu da na tome javno zahvalim braći slovenačkim biskupima i sveštenicima. Danas najveći deo našeg naroda u Sloveniji čine Srbi iz Bosne, koji su u potrazi sa poslom tamo zasnovali dom. Kod dece već imamo problem nekorišćenja srpskog u međusobnoj komunikaciji. Kroz versku nastavu trudimo se da ne zaborave maternji jezik.

Koliko je rad Mešovite komisije za dijalog o Stepincu uticao na odnose dve crkve i da li bi se taj uticaj mogao nazvati pozitivnim na bilo koji način? Može li se, kad je Komisija stigla negde na polovinu puta u svom radu, govoriti o tome šta će biti rezultati, koji su ciljevi postignuti?

Od dijaloga, ako je iskren i istinoljubiv, ne može biti štete, nego samo koristi. Verujem i da je papa predlogom za osnivanje mešovite komisije za dijalog o kardinalu Stepincu očekivao upravo takav dijalog. S takvih pozicija mi i radimo u komisiji. Ni sam nisam siguran da li smo na polovini rada. Mnoga ključna pitanja i periodi još nisu razmatrani. Rezultat je još neizvestan. Mi ne znamo kakvu će odluku papa doneti. Kao što patrijarh reče, kakva god da bude, katolike će obavezivati, a mi ćemo biti zadovoljni ili nezadovoljni.

 

Izvor: Politika, autor: Aleksandar Apostolovski

Naslovna fotografija: Jovica Drobnjak

Share