Začudna savezništva

Share

Turbulentni politički odnosi, neizmireni računi i nesuglasice između država, a pogotovo balkanskim, opterećenim ratnom istorijom i nacionalizmom, često određuju ko će u sportskim nadmetanjima nekome biti favorit. Kolektivni identiteti među onima koji prate i navijaju tu se najlakše i najčvršće formiraju. A pogotovo kad su u pitanju kolektivni sportovi, pa još muške reprezentacije u nekom kolektivnom sportu, koje imaju najveći potencijal mobiliziranja masa. Videli smo to usled nedavno završenog svetskog prvenstva u fudbalu. Sportska euforija u Hrvatskoj se sad polako stišala, ali je ostavila za sobom i neka ne baš neočekivana, ali na neki način začudna „savezništva“.

Za razliku od Hrvatske koja je u navijanju bila složna i ujedinjena, u Srbiji su podele bile vrlo oštre i napete. Kad je državna fudbalska reprezentacija napustila takmičenje, jedno pitanje (koje bi, da je situacija bila obrnuta, bilo teško zamislivo i gotovo uvredljivo u susednoj Hrvatskoj, barem kad je ona glasna većina u pitanju) podelilo je ljubitelje fudbala, pa čak i one koji u fudbalu vide samo „šutiranje lopte“. Naime, i znani i neznani su se osećali pozvanima da zauzmu stranu – ko navija za „susede“, a ko ne. Bilo je onih koji su isijavali kvazipatriotizam potkrepljen mržnjom prema drugima, pa onih koji su se utrkivali usiljenim dodvoravanjem „susedima“ (motiv famoznih dobrosusedskih odnosa kod njih se aktivira selektivno, da nije tako valjda bi se sve susedne države makar podjednako pratile, ako ne bodrile). Bilo je onda onih koji su, u želji da samo svoje favorite i stavove prikažu legitimnim i zdravim, sebe i svoje istomišljenike proglašavali građanskom, liberalnom Srbijom, a sve druge kleronacionalistima i fašistima. A bilo je i onih koji su inače najneupadniji, koji su prosto pratili sport i bez ostrašćenosti i problematičnih motiva jednostavno koristili svoje demokratsko pravo da slobodno navijaju i izražavaju mišljenje. Tako je i legenda belog sporta Novak Đoković civilizovano i legitimno odabrao svog favorita. Ni ne sluteći da će time razjariti horde tabloida i medijskih strvinara. Možda nekome njegov izbor deluje pogrešno ili pak jedino ispravno, ali način na koji je javno podržao reprezentaciju Hrvatske, za razliku od svih ostalih, bio je dostojanstven, kulturan. Bez raspirivanja čoporativnih principa i bez etiketiranja neistomišljenika (čemu je retko ko od gorespomenutih odoleo, svejedno da li je one iz tuđeg tabora nazivao izdajnicima i kretenima ili ih je nazivao kleronacionalistima i šovinistima). Đoković je javno navijao za Hrvatsku i tu je usledilo jedno zanimljivo savezništvo, odnosno „prijateljstvo“.

Đokoviću je javno izrečena podrška – uzvraćena. Od predsednice Hrvatske, preko fudbalskog tima, nacionalne televizije koja je prenosila odlučujuće mečeve u Vimbldonu, pa sve do pojedinaca iz javnih i anonimnih društvenih krugova, Đokovića su mnogi podržavali i bodrili. Nole je postao zvezda u Hrvatskoj, omiljeniji i popularniji nego ikad ranije. „Veliki čovjek i sportaš“ to bez sumnje zaslužuje. Za njega „sport priča ‘unverzalni jezik’, briše granice među ljudima, prevazilazi razlike u veroispovesti, rasi, nacionalnosti“.  On se pridržava „univerzalnih sportskih vrednosti koje svi prepoznajemo – fer plej, poštovanje protivnika, uvažavanje sportskih pravila, posvećenost, pružanje svog maksimuma na sportskom borilištu“. Ali neka ogromna nelagoda, teško objašnjiva, a opet prisutna, ostaje nakon ove naprasne ljubavi prema njemu.

Možda zato što iznenadnu privrženost pokazuju i oni koji ne dele principe sportskog navijanja i ponašanja. Oni čija slavlja moramo da pravdamo da bismo ih razumeli i cenili. Možda zato što reciprocitet nije isti, jer se u individualnim sportovima lakše zanemaruje ona nacionalna komponenta, da neko predstavlja određenu zemlju, pa se tako navija za Novaka Đokovića, imenom i prezimenom, a ne za tenisera koji predstavlja i Srbiju. Možda zato što deluje licemerno jer dolazi i od onih kojima je atmosfera na fudbalskim terenima – veličanstvena onda kad bi se svako pristojan postideo takve atmosfere.

Možemo samo da verujemo da bi veliki deo javnosti u Hrvatskoj tako zdušno i srčano bodrio Đokovića da on nije „napravio prvi korak“ ili da je možda fudbaler ili vaterpolista koji igra za reprezentaciju Srbije. No dobro, iz kojih god pobuda i motiva, uvek je zdravije navijati za nekoga nego protiv nekoga. Zdravije je i za pojedinca i za posmatrače razvijati simpatije, savezništva, prijateljstva, nego tražiti neprijatelje svojih neprijatelja, bilo sportske, bilo „braću po oružju“, rečnikom predsednice Hrvatske, nove Đokovićeve navijačice.

Share