Zagreb: Noć u muzeju

Share

Jevreji su ljuti, Srbi rezignirani, Hrvati ili odlaze u Irsku, ili bespomoćno gledaju kako im država uz Vladinu pomoć ispada iz svog vremena. Oni koji ostaju mogli bi se sutra probuditi u društvu integrisanom u principe katoličkog klerikalizma iz 18. i 19. veka. Gledano na kratki rok, državna komemoracija u Jasenovcu 22. 4. opet prolazi bez službenih delegacija preživelih logoraša, Jevreja, Srba, Roma i antifašista.

Nije lako pisati o srpsko-hrvatskim odnosima, odnosno hrvatsko-srpskim, ako se tema ograniči na unutarhrvatske prilike. Kako god krenuo, autor ima osećaj da se zatekao na poluvremenu, a kad se poraduje da gleda već drugo, ispostavi se da je volšebno vraćen na početak prvog.

Nikad kraja otvorenih rana s obe strane. Kad neka slučajno i počne da se zatvara, uvek se nađe neka pažljiva zla duša s osećajem za detalj, da izgrebe krasticu i uvede novu peripetiju u istorijsku igru.

Jedno je sigurno – s poletom Hrvata za stvaranje hrvatske države je gotovo. Na leđa im se navalilo nekoliko prokletstava odjednom, a nijedno više nema direktne veze ni sa poslednjim ratom, ni sa Srbima, često ni sa aktuelnim vremenom.

Prvo ih je stiglo onih Tuđmanovih „pet posto bogatih“, strukturalni društveni princip čiju je nameravanu implantaciju on najavio još 1990.

Dugo je proces privatizacije i pratećih post-postprivatizacija izgledao kao forsiranje nevidljive vojske, relativno demokratsko kolo sreće koje može svakoga zapasti, po sistemu „ko je jamio, jamio je“ (citat Ljubo Ćesić Rojs).

Dok su mali grabežljivci samo štetni, veliki su nuklearni. Tek danas se na primeru porodice Todorić pokazuju prave posledice Tuđmanove arhaične društvene slike.

U snežnom decembarskom danu 2010. je austrijska policija jurila premijera Sanadera po auto-putu.

U kišnom aprilskom danu 2018. su hrvatski novinari ispred suda u Londonu jurili za Ivicom Todorićem.

Nevičan trčanju, još više bežanju, bivši vlasnik i šef „Agrokora“ je bacao noge na unutra. Jednog trenutka se okrenuo i ispod kišobrana je na trenutak bljesnulo njegovo lice. Gledao je da li su mu novinari još za petama.

I bili su. Ali premda mlađi i sportski obučeni, novinari i kamermani nisu davali sve od sebe. Jer, šta i da ga stignu? Niti se izjava može silom iznuditi, niti sprati gorak i tužan osećaj javnosti nad nezasitnim lopovlukom njihovih elitnih „5 posto“.

Nisam ja odgovoran, već šira društvena zajednica!

Sanader je odgovarao za nekih 200 miliona evra, Todorić se tereti za dubioze od pet i po milijardi evra; apetiti rastu.

Na zagrebačkom procesu 2012, Sanader je dobio deset godina, kazna koja je 2015. poništena zbog proceduralnih grešaka.

Svako ko je važan u Hrvatskoj, bilo zbog mita i korupcije kao Sanader, bilo zbog višestrukog ubistva, kao egzekutori porodice Zec, može računati na srećnu okolnost da će neko negde u pravnom postupku ostaviti trag proceduralne greške. Može zatrebati.

Todorić bi mogao ostati i bez kazne i bez sramote. Odluka londonskog suda je odgođena za idući petak (20. april), ali ako se pogleda koncept njegovih advokata od 10. aprila, on najverovatnije neće biti izručen hrvatskom pravosuđu.

Na poslednjem ročištu je prvi svedok odbrane bio Vil Bartlet (Will Bartlett), britanski ekspert za slučajave tranzicije u bivšim socijalističkim i komunističkim zemljama, koji je rekao ono što su otprilike svi građani tih zemalja osetili na vlastitoj koži – da se relevantni slučajevi privatizacije obavljaju u sprezi politike i ekonomije, te da je „Agrokor“ samo školski primer takve opšte tolerisane prakse.

Ukratko, na zasedanju idućeg petka će londonski sud odmeravati da li je za kolaps „Agrokora“ kriva politika, kako tvrdi odbrana, ili Todorić, kako tvrdi britanska tužiteljka Kler Montgomeri (Clare Montgomery), koja u postupku zastupa hrvatsko državno tužilaštvo.

Ako se usvoje argumenti odbrane, Todoriću bi u daljem postupku britanski sud vratio pasoš i otpustio ga u blagodet nekog osunčanog i izolovanog habitata gde penzionisani tajkuni žive u luksuznim muzejskim prilikama, a ispod svakog eksponata stoji „don’t touch“ tablica.

Uskrs u hrvatskom muzeju

Nakon burnih dana rata, euforične obnove, još euforičnije privatizacije, posle dramatičnih epizoda partijskih i ideoloških prestrojavanja, Hrvatska se od prošlog leta odjednom našla u mirnoj zoni.

Da odmah bude jasno, mirnoj za druge, ne za sebe. Gledano iznutra, iz same Hrvatske, sve kipti od energije bez rezultata, od svađa bez rešenja.

Ne postoji više ništa oko čega se političke partije mogu dogovoriti, ni malo, ni veliko, ni srazmerno – svejedno da li neko kaže da u Mandaličinoj ulici treba postaviti dva dodatna stubića protiv nedozvoljenog parkiranja ili da je neophodno objaviti rat Slovencima, afekti i buka su isti.

Ne postoji partijska disciplina, nema operativnog dogovora, u saborskim klupama svaki poslanik glasa kako hoće, „prema savesti“, kao da se od njih očekuje da svaki dan lično operišu jednog transvestita, a ne da dignu ruku za Istanbulsku konvenciju kojom se – vidi samo kontroverze! – osuđuje nasilje nad ženama.

Nema sankcije za narušavanje unutarpartijskog dogovora, nema kazne za blokadu političkog života, nema svesti da je politika zastupanje grupnih interesa, a ne individualnih etičkih matrica.

U zanosu kao Berninijeva Sveta Tereza pogođena Božjom strelom, otuđeni poslanici hodaju okolo i ispaljuju verbalane nonsense tipa „ne očekujte od mene da ne glasam protiv“ (glavni politički ideolog HDZ-a Davor Ivo Štir).

Dvostruka negacija je, kao što svako zna, afirmacija. Trostruka negacija je bezobrazluk i ponižavanje sagovornika, ali izgovorena „po savesti“, postaje plemeniti čin opstrukcije 21. veka.

Dok u samoj Hrvatskoj sve kuva, konstatacija da je zemlja u mirnim vodama važi ako se na nju baci pogled spolja.

Nacionalne političke elite, predstavljene kroz partije, Sabor i glavne medije vode dijalog na vrednostima 18. i 19. veka – a tamo je sve tiho i nema replike.

Hrvatska je otklizala u vreme, otišla još dalje nego što je Milošević svojevremeno odveo Srbiju.

Hrvatski mir je mir muzeja. Jedini privid savremenosti, jedina tektonska stabilnost dolazi od članstva u EU.

Sad neka samo neko zucne da od ulaska u EU nema koristi!

Uskrs u srpskom muzeju

I drugi stanovnici Hrvatske kao da su se povukli u svoje muzeje. Ranjeni svakodnevicom u svakom pogledu, tamo bivstvuju i čekaju da vladajuća kasta Hrvatske odluči kojim putem vodi zemlju. U budućnost? Još dublju prošlost? U besramni istorijski revizionizam?

O srebrnom krstu
Srebrni krst kojim je srpski patrijarh i mitropolit Josif Rajačić u junu 1848. ustoličio hrvatskog bana Josipa Jelačića na svečanoj službi u Srpskoj crkvi Preobraženja na Cvetnom trgu.

Za tu je dužnost austrijski car Ferdinand i odredio zagrebačkog biskupa Juraja Haulika, inače notornog slovačkog mađarona, ali je „on tog dana bio sprečen“, odnosno „bio je na sastanku u Bratislavi“, kako se doznaje iz aktuelnih hrvatskih medija kad o tom događaju izveštavaju u rubrici „Dogodilo se na današnji dan“.

Istoričar Josip Kolanović (časopis Fontes 3, 1997) opisuje da biskup Haulik tog dana nije i nije mogao imati preča posla od ustoličenja hrvatskog bana. Rado bi, da su mu Hrvati dozvolili.

Problem je bio u tome da su mu politički prvaci novoosnovanog Hrvatskog sabora (Ljudevit Gaj, Ambroz Vranjican, Ivan Kukuljević) poručili neka se slobodno ne vraća za Zagreb do završetka svečanosti, jer će službeni crkveni deo obaviti patrijarh Rajačić.

Motivacija Ljudevita Gaja je bila u zadobijanju Srba za početke moderne hrvatske državnosti, ali i više od toga – u otporu prema rastućem mađarskom uticaju, Hrvati i Srbi su, barem tog trenutka, bili prirodni saveznici.

Tako se i dogodilo da je ban Josip Jelačić „prigodom umještaja svoga zakletvu položio ne u ruke katoličkome biskupu, nego u ruke patriarki Grkah nesjedinjenih“ te je zbog toga „nastala tolika uzbunjenost u viernih katolikah naše domovine, da je trebalo izdati za umirenje dokumenat od javne vlasti“. (Zagrebački Katolički list od 20. aprila 1864. str. 131).

Kolanović tvrdi da takav dokumenat, kojim je Kaptol navodno „umirivao uznemirenu javnost“ 1848. ne postoji.

Gde se god pipne u taj metaforički muzealni pogon, svugde sakrivene čekaju teme o kojima se može raspravljati danima ili ćutati decenijama, a da se opet ništa i niko ne pomeri, ako se zanemari iseljavanje većinskih i manjinskih građana Hrvatske.

Recimo, pravi muzej Srba u Hrvatskoj. To je danas Muzej pravoslavne crkve u Ilici 7, u zgradi Crkvene opštine pri Hramu Preobraženja.

No već se u startu postavlja pitanje koliko je i on pravi, jer da jeste, ne bi delio prostor sa hiljadu uskršnjih jaja koja se suše u njemu.

Ništa protiv farbanih i osveštanih jaja, dobrih čuvarkuća, ali ta kohabitacija samo baca fokus na nestabilnu liniju između aktuelnog i istorijskog statusa Srba u Hrvatskoj.

Muzej, osim toga, nema ni radno vreme, ni postavku čvrste strukture, ni nekog ko se njime dnevno i sistematski bavi, ako se izuzme rizničar i arhivar Branimir Jokić, koji kao đakon ima i druga zaduženja.

On je kustos po (telefonskom) pozivu, pod pritiskom da bude i ljubazan prema posetiocu i da ga isprati što pre.

Zaključak – kad se govori o muzeju Srba u Hrvatskoj, ne govori se o muzeju, već često o nečem sasvim drugom.

Prvi predmeti za taj muzej su „prikupljeni“ u avgustu i septembru 1941, kada je profesor Zagrebačkog sveučilišta Vladimir Tkalčić sa studentima išao po terenu i izvlačio ikone, slike, knjige, metal i tekstil pre nego što bi ustaške horde zapalile manastir ili crkvu.

Sve te objekte koji su preživeli NDH – ikone od 14. do 18. veka, prve štampane knjige s kraja 15. veka, srebrne i zlatne liturgijske predmete – komunističke vlasti 1946. ne vraćaju SPC kao vlasniku, već zbirku, nukleus Muzeja Srba u Hrvatskoj (MSH) daju na upravljanje Muzeju za umjetnost i obrt.

Samo dve godine kasnije, MSH postaje deo Povijesnog muzeja Hrvatske; 1951. samostalna institucija bez prostorija; 1963 se dekretom ponovo daje Povijesnom muzeju.

Osamdesetih godina je zbirka vraćena Eparhiji zagrebačko-ljubljanskoj, tada još u Ulici Đure Deželića 4, koja je upotrebne predmete vratila crkvama, a od najvrednijeg 1985. organizovala izložbu.

U aprilu 1992. je vladičin dom u Deželićevoj (danas kanadska ambasada) miniran, bez velikih posledica po samu zbirku, a od pre dvanaest godina, deo predmeta se našao izložen na spomenutoj adresi u Ilici 7.

Ovo su samo obrisi vremenske linije MSH, sa podacima preuzetim iz teksta Ljiljane Vukašinović objavljenog u glasilu srpske zajednice Prosvjeta za septembar 2016.

Za jedan muzej koji nikad nije bio, MSH je ostavio vredan trag. Tu su katalozi tematskih izložbi iz 60-ih i 70-ih, medijski izveštaji i naučni radovi, iza kojih stoje imena Vere Borčić, Dejana Medakovića, Radojke Kusturice i mnogih drugih; tu je i katalog aktuelno pokazane zbirke u Ilici 7, stručni urednik je Slobodan Mileusnić, direktor Muzeja SPC u Beogradu.

Dovoljno se zla skupilo u srpsko-hrvatskim odnosima, pa ne treba dodavati.

Muzej SPC u Zagrebu, Veliki petak, 2018.

 

Iza opstrukcije MSH nije uvek stajao svesni nacionalistički predumišljaj, nekad se naprosto plivalo niz struju.

Komunističke vlasti, a u slučaju Hrvatske je u njima uvek sedelo i dosta Srba, su se i inače mučile sa konceptom kako isterati religiju iz kulture, i kako umetnost oteti od religije. I propale su, a da tu jednačinu nisu rešile.

Jom ha-Šoa u jevrejskom muzeju

Na uglu Palmotićeve i Amruševe ulice već 130 i kusur godina stoji zgrada Židovske općine Zagreba (ŽOZ).

Davnih osamdesetih, jedan član Opštine mi je objašnjavao suptilnu kulturno-istorijsku simboliku imena: Za Hrvate, Jevreji su Židovi.

Kad Hrvat, ili Srbin iz Hrvatske, svejedno, upotrebi termin „Jevreji“, to je direktna antisemitska gesta, jer njome govornik odbija predstavu o Jevrejima kao autohtonom delu hrvatskog kulturnog prostora.

Ako Srbin iz Srbije dođe i kaže „Židovi“ kad misli Jevreji, to je uvreda.

Poruka je – mi smo ovde deca Marije Terezije, Franje Josipa i Kuena Hedervarija, mi se svi međusobno jako dobro razumemo, čak i kad sa strane tako ne izgleda; čak i u epizodama zločina ili kratkih katarzi.

Detalj iz Muzeja zagrebačke jevrejske opštine

Na teritoriji Hrvatske je do 1941. živelo 25.000-30.000 Jevreja, od toga više od trećine u samom Zagrebu, u Holokaustu ih je ubijeno preko 20.000.

Danas je to mini-zajednica, u Zagrebu svega 1.300 članova, ako se pogledaju optimistični podaci ŽOZ-a.

Prema Hrvatskom statističkom zavodu, u Zagrebu momentalno živi 368 Jevreja, u čitavoj državi 576.

Mali je i muzej otvoren pre nekoliko godina u prostorijama Opštine.

Otvoren i zatvoren, jedna nevelika prostorija pod ključem, koja se, kao i srpski muzej, posećuje po telefonskom dogovoru.

ŽOZ je od 2006. vrlo ljuta na hrvatske vlasti. Te godine je u Jasenovcu (Javna ustanova Spomen-područja Jasenovac, JUSPJ, hrvatski državni novogovor obožava duge nazive) postavljena izložba zbog čijeg koncepta Srbi, Jevreji, Romi i antifašisti već godinama uzalud protestuju.

Svaka od te tri nacionalne i jedne političke manjine stajala je u fokusu ustaškog konc-logora Jasenovac i svaka danas tu postavku iz 2006. kritikuje istim ili sličnim argumentima.

Evo šta kažu Jevreji, prema tekstovima objavljenim u glasilu ŽOZ-a Ha-Kol za januar-februar 2018. (tevet-švat-adar 5778): To je jedna od najgorih izložbi na takvim mestima masovnih zločina; ona zamagljuje događaje i šalje nekoherentnu poruku; kakav uđeš, takav i izađeš, i opet ti nije jasno ko je tu koga i zašto ubijao; masovne egzekucije u konc-logoru Jasenovac u periodu 1941–45 su predstavljene kao neka ekstremno komplikovana i nesigurna stvar, kao priča se i ovo i ono, al’ ko bi znao što je od toga istina; postavka je rađena bez ikakve konsultacije sa Šoa-akademijom pri ŽOZ-u.

Postojalo je nešto što se zvalo Savet JUSPJ, u njemu su sedeli i predstavnici manjina četiri godine pokušavajući da sruše izložbu iz 2006. i provociraju razgovore o novoj, „i za te četiri godine jedino uspeli da čitav Savet bude ukinut“ (voditelj Šoa-akademije Sanja Zoričić Tabaković).

Zbog toga Jevreji ove godine treći put zaredom neće sudelovati u državnoj komemoraciji u Jasenovcu 22. aprila.

Najverovatnije neće ni srpska zajednica, a sa njima ni antifašisti i preživeli logoraši.

Srpska odluka se objavljuje danas (15. aprila), kad delegacija jevrejske opštine posećuje memorijalni kompleks.

Zaključak sa tribine u ŽOZ-u o obrazovanju o Holokaustu u Hrvatskoj: „Hrvatsko društvo nije zdravo jer ne zna preuzeti odgovornost za svoju povijest.“ (Ha-Kol)

Obratiti pažnju na nijansu – ne kaže se da društvo „neće da preuzme odgovornost“, već da „ne zna“.

Izjava Lorensa Vajnbauma (Laurence Weinbaum), direktora izraelskog Veća za spoljne odnose, data na istoj tribini: „Situacija je čudna. Hrvatska je 90-ih, kad je postala samostalna država, rekla da je izgrađena na temeljima antifašizma i nije naslednica NDH. Ali ako danas gledate stanje u Hrvatskoj, to je potpuno neuverljivo, jer nema volje za prihvatanjem bilo kakve vrste odgovornosti za zločine počinjene u ime hrvatske države. A pritom gledate kako se polako i potiho u javni prostor uvlači glorifikacija krvnika.“ (Ha-Kol)

Hladno proleće u muzeju Jasenovca

Na godišnjicu NDH, 10. aprila, u Zagrebu je bio direktor Centra „Simon Vizental“ u Jerusalimu Efraim Zurof.

Službeno, da bi predstavio svoju knjigu „Operacija poslednja prilika“ („Fraktura“, Zaprešić); neslužbeno, da bi proverio slavi li neko taj dan.

Zurof (N1, 10. aprila): „Poruka mora biti jasna: nema tolerancije za ustaše. Ante Pavelić je bio jedan od najvećih masovnih ubica u Drugom svetskom ratu. On nije junak i nije ponosno pobegao u Argentinu da ‘domovini služi izdaleka’. Izjava predsednice Kitarović da je ponosna na sve koji su bežali u Argentinu, dakle i na Pavelića, Šakića, Kvaternika i Nikolića, neozbiljna je i šašava.“

Koju je reč Zurof tačno upotrebio da bi je N1 preveo kao „šašavo“, je li rekao „stupid“, „confused“ ili „ridiculous“ nije poznato, a ni bitno u krajnjem slučaju.

Ono što jeste bitno je da predstavnici hrvatskih vlasti svesno, uporno, tvrdoglavo, odnedavno i formalno, guraju ambivalentan odnos prema kvislinškom režimu Ante Pavelića kroz sve institucije i društvene instance.

Preobraženjska crkva, Cvjetni trg Zagreb

Pri tome se sramotna etička neutralnost prodaje kao poželjna politička neutralnost.

Primedba „odnedavno“ u gornjoj rečenici se odnosi na izveštaj „Vijeća za suočavanje s posljedicama nedemokratskih režima“, koje je, i ono na pozicijama „slobode savesti“, preporučilo da ustaške simbole treba strogo zabraniti svima kojima ionako ne bi palo na pamet da ih koriste, a dopustiti onima koji ih konotiraju sa pozitivnim osećajem domovine, borbe, bratstva po oružju.

Hrvatska stvar? E pa nije. U spomentom Veću je sedela i Nataša Jovičić, nacionalnost srpska.

Do decembra 2016. je Jovičićeva bila direktorka Spomen-područja Jasenovac, kada je razrešena, ali samo da bi promptno bila kooptirana u Veće.

Moralno najproblematičnije stvari dogodile su se u (modernom) Jasenovcu baš pod njenom upravom: HOS je postavio ploču sa ustaškim pozdravom, ona je rekla da joj to u prostornom smislu ne smeta; tzv. „Društvo za istraživanje trostrukog logora Jasenovac“ je položilo venac sa natpisom; „za žrtve 1946–1951“, ona je rekla da to nije videla.

Pridev „trostruki“ odnosi se na tvrdnju gore spomenutog Društva da su komunisti ’45. samo nastavili da koriste Jasenovac kao logor, ubijajući u njemu više i poletnije od samih ustaša, najpre „hrvatske rodoljube“, a onda „informbirovce“.

U želji da bude i nedvosmislen i ambivalentan, Zagreb je otvorio širom vrata matematici moralnih čestica.

Na primer: ako se zločin u Jasenovcu 1941–45 uklopi u onaj do 1951, pa podeli na dva, ili tri, onda na ustaše pada samo polovina ili trećina odgovornosti.

Ako se Holokaust na tlu Hrvatske uklopi u evropski Holokaust 1939–1945, onda se on deli na dvadeset, čak trideset i nešto delova, pa na ustaški režim otpada odgovarajuća čestica odgovornosti.

Ako se u Veće za suočavanje s prošlosti ubaci voljni srpski član, onda se „šašave“ odluke legitimišu međunacionalnim konsenzusom. Zločin je i dalje tu, samo neutralizovan u moralnom ekvilibrijumu.

Poenta nije u tome da današnje mlade generacije u Hrvatskoj treba da izmole nečiji oproštaj.

Mladi nisu odgovorni za zločine, ali jesu za sećanje na njih (Vajnbaum).

Sećanju bi, međutim, trebalo da ih pouče stariji, a oni ne znaju kako.

Ne da neće, ne znaju. Zato, sećajmo se hrvatske muke, onih koji su ponosno bežali u Argentinu 1945, a sve ostale tuge izbrišimo, damnatio memoriae!

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević

Share