Zašto smo danas stegnuti, uplašeni, tužni, nesrećni, pesimistični…? Zašto mnoge pojave iz našeg okuženja, iako osećamo da nešto nije u redu, ne umemo da objasnimo? O predrasudama, samopouzdanju, očekivanjima, motivaciji, zdravlju, empatiji, sreći… Željka Kurjački, psiholog – psihoterapeut iz Psihološkog centra za devojke iz Novog Sada u razgovoru za Privrednikov portal daje odgovore koji nas navode na razmišljanje i preispitivanje.

Koje društvene predrasude vam poslednjih meseci skreću pažnju i misli?

Naš odnos prema romskoj populaciji, naročito prema deci. Ponašanje dece koja ne žive u ekstremnom siromaštvu, dece koja imaju zdrave porodice i sigurno odrastanje je drugačije u odnosu na ponašanje mnoge romske dece. Prva deca su mazna, naivna, sa tipičnim detinjim izjavama i shvatanjima. Romska deca su zbog situacije u kojoj žive često uskraćena za detinju naivnost i nevinost. Ona doživljavaju i očekuju od ljudi prilično surov tretman. Ona znaju da nisu bezbedna i zaštićena. Rečnik koji ta deca koriste i ponašanje koje ispoljavaju nisu uvek isti kao kod neromske dece. Ta deca ponekad deluju grubo, oštro, zajedljivo, manipulativno. Tada mi odrasli, suočeni sa takvim ponašanjem i nenaviknuti da ga ispoljava dete, reagujemo kao da ono stiže od odrasle, potpuno svesne i odgovorne osobe. Zaboravljamo da je to samo dete. Viđala sam situacije gde se odrastao muškarac svađa sa petogodišnjim romskim dečakom na ulici, koristeći argumente, grubost i glasnoću govora kao da je u pitanju drugi odrastao muškarac, a ne dete. Zaboravljamo da su to deca, jednako još uvek nerazvijenih mentalnih kapaciteta i malog životnog iskustva kao i bilo koje drugo dete.

U jednom intervjuu predivno ste pomenuli ste da je samopouzdanje najveće kod devojčica. Kroz odrastanje on se polako smanjuje i gubi. Koliko ga je teško kasnije vratiti?

Samopouzdanje koje imaju mala deca je nešto što najčešće biva razrušeno pubertetom i što kasnije zapravo pokušavamo da vratimo. Čitav naš odrasli život je u stvari sporo putovanje nazad ka našoj pretpubertetskoj ličnosti, kako je to psihološkinja Meri Pajfer opisala. Mala deca imaju jedan savršen odnos sa sopstvenim telom. Ako biste odraslog čoveka pitali gde se nalazi “Ja” sa velikom verovatnoćom bi vam pokazao na glavu. Kada biste pitali malo dete, ono bi vam sa jednakom šansom pokazalo na bilo koji deo tela. Zbog toga deca toliko plaču kada se udare i toliko teško podnose čak i male fizičke povrede, dok ih odrasli ljudi ni ne primete. Tek kroz sport, ples, jogu odrasli ljudi uspevaju da vrate takav doživljaj svog tela koji predstavlja dobar izvor samopouzdanja. Osim toga, dečija pretpubertetska ličnost je drugačija. Decu sve zanima, od skupljanja insekata, crtanja, vožnje traktorom, do pravljenja kolača. Deca u nižim razredima osnovne škole su najinteresantnije društvo upravo zbog toga što su u potpunosti prisutni u sadašnjem trenutku i što ih sve interesuje. Deca u višim razredima osnovne škole nisu tako dobro društvo. Sa pubertetom od jednog svestranog, samopouzdanog deteta postaje dosadan, nezainteresovani odrasli koji je čitavu svoju bogatu ličnost sveo na svega nekoliko tema koje ga zanimaju i o kojima želi da priča. I kako “svoju dušu smanjujemo na veličinu naprstka” (Meri Pajfer) tako i naše samopouzdanje opada.

Današnje generacije rodjene 80-ih i 90-ih godina nose se sa velikim pritiskom “očekivanja” što od roditelja, što od okruženja i starijih generacija koje su rasle i radile u potpunom drugačijim društvenim i ekonomskim uslovima. Kako se pojedinac može suprotstaviti pritisku očekivanja drugog?

Nama nikada nije problem spoljašnji, već sopstveni, unutrašnji pritisak koji sebi stvaramo. Nisu problem spoljašnji mama i tata, već mama i tata koje smo internalizovali u svojoj glavi i koji utiču na nas i kad spoljašnji roditelji davno prestanu da postoje. Ukoliko su naši roditelji u nas “usadili” uverenja koja više nisu adaptabilna u današnjoj situaciji, mi moramo prvo da osvestimo, a potom da ažuriramo te roditeljske poruke u svojoj glavi. Psihoterapija je jedan način da se ažuriraju ti podaci, jer psihoterapeut, ako osobi odgovara i ako uspostave dobar odnos, može da predstavlja jaču roditeljsku figuru od stvarnog roditelja, i tada njegova nova poruka postaje “glasnija” u glavi tog čoveka od poruke njegovih stvarnih roditelja. Razgovor sa ljudima koji nam se dopadaju, a koji žive po drugačijim pravilima od onih kojima su nas učili takođe može da promeni naša uverenja i naš sistem vrednosti. Dalje, i samo životno iskustvo može da bude korektivno. Ako napravimo iskorak iz svog uobičajenog ponašanja i to da dobre rezultate, mi ćemo lakše napraviti sledeći korak, pa sledeći i postepeno ćemo na taj način promeniti i svoja uverenja.

Psihologe danas masovno upošljavaju kompanije na poslove selekcije kandidata, na poslove odnose sa javnošću i marketinga. Da li ta (kako to primećuje profesorka Svetlana Slapšak) “intelektualna prostitucija” nanosi štetu profesiji ili je to jednostavno neminovnost ovog vremena?

Problem je u tome što zaista psiholozi u mnogo većem broju nalaze poslove sa takvim opisom, nego poslove koji se tiču rada sa ljudima na prevazilaženju njihovih ličnih problema. Kod nas ne postoje radna mesta za psihoterapeute, na primer. U državnim ustanovama posao psihologa je uglavnom da testira i piše izveštaje, a veoma malo i mesta i mogućnosti ima da psiholog zaista razgovara sa čovekom preko puta njega. Mnogi psiholozi su prošli dodatne edukacije za psihoterapeute i oni rade u svojim privatnim praksama, koje su za ljude kojima treba razgovor skupe, a za psihoterapeute nedovoljno isplative. Sve se svodi na to da psiholozi koji su izabrali taj poziv jer zaista iskreno žele da pomognu ljudima (a mnogo je takvih) moraju da prihvate činjenicu da će u većini slučajeva, nažalost, biti primorani da prave kompromise sa svojim željama kako bi zaradili za život.

Poslednjih godina uočava se porast raznih lajf koučeva, beletristike koja motiviše, mantre “sam si kriv za svoju sudbinu” i uopšte struje “nasilnog optimizma-pozitivizma”. Kako gledate na ovaj, ako smem da primetim trend?

Te knjige su veoma popularne i to nije nužno loša stvar. Većina takvih knjiga šalje jednu jednostavnu poruku – da promena nije nedostižna, da možemo sami sebi pomoći. Ovo je zaista tačno. Svaki čovek u sebi ima jaku silu života koja ga tera ka oporavku, koja želi da bude dobro. Ne smemo potcenjivati našu sopstvenu snagu da se oporavimo. Lekovi, antibiotici, flasteri, psihoterapija, sve su to odlična pomoćna sredstva, ali najveći deo posla uradi naše telo samo, i naša psiha sama. Ponekad neka slučajno pročitana rečenica u pravo vreme i pravim rečima rečena, može da pomogne mnogo više nego godine psihoterapije. Ne smemo potcenjivati sopstvenu snagu oporavka. Te knjige ne rade ništa drugo nego nude mnogo jednostavnih okidača za tu našu snagu. Dugotrajna psihoterapija, psihoterapija u kojoj se ide nepotrebno daleko u prošlost i gde se mnogo toga patologizuje, iako može da bude vrlo moćna, može da uradi upravo suprotno – da navede ljude da sumnjaju u svoju sopstvenu moć oporavka i da se previše oslanjaju na psihoterapeuta.

Druga priča je to što je mnogo tih knjiga napisano samo da bi se došlo do profita na lak i brz način. U njima vrlo često nema uloženog rada, istraživanja itd. To što ljudi koji ih čitaju zaista mogu da dobiju nešto iz njih govori o snazi tih ljudi, a ne o vrednosti tih knjiga.

“Bolest napušta svog domaćina kada više ne može da ga prepozna” – izdvojili ste nedavno ovu sjajnu izreku. Kada razgovarate sa bolesnim pacijentima (pogotovo sa onim za koje su način života i stres bili uzročnik bolesti) kako im možete pomoći u početku njihovog puta ka promeni? Odnosno koji stavovi su u tim trenucima ispravni?

Prvo bih posavetovala da nađe saosećajnog i optimističnog lekara koji mu prija. Da se ne ustručava da traži drugog lekara ukoliko njegov lekar na njega deluje deprimirajuće ili mu ne umanjuje strah, kao i da insistira da lekar ima pozitivan stav i pristup lečenju. Lekar je za pacijenta veoma, veoma moćan autoritet. Mnogim ljudima već u čekaonici prođu simptomi zbog kojih su došli. Lekar zbog tog svog autoriteta može pacijenta da veoma umiri i osnaži. Takođe može da ga uplaši i deprimira i to kasnije veoma teško može ispraviti jer pacijent u svom strahu zapamti veoma dobro svaku negativnu i pesimističnu informaciju o svom stanju. Zbog toga je važno da pacijent u lečenje krene ohrabren jer tako se u telu aktivira relaksacioni odgovor i telo tada stvara idealne uslove za dobro prihvatanje terapije i za oporavak.

Mnogi ljudi još uvek bespogovorno veruju svojim lekarima. Mnogi se sećaju saveta svojih lekara od pre više decenija. Zato lekari moraju biti svesni moći koju njihove reči imaju na pacijente.

Iskrenost, osećajnost, empatija, humanost, emocionalna pismenost,… čega danas ima najmanje u društvu, a šta nam najviše nedostaje?

Mislim da nam najviše nedostaje empatije. Naučili smo da se zaštitimo od saosećanja sa drugim ljudima i njihovim pričama. Kada je takvih priča previše, a mi procenjujemo da je naša moć da nešto učinimo veoma mala, tada počinjemo da se branimo. Na primer, otpisujemo tuđu patnju kao manju nego što jeste, ili zasluženu i sl. Kada bismo zaista saosećali sa svima koje sretnemo tokom samo jednog dana, umrli bismo od čiste tuge. I zato se čuvamo. Svi mi imamo neke “slabe tačke”, tuđe probleme na koje jesmo osetljivi i mnogo tuđih problema koji nas ostavljaju ravnodušnima. U novinama često čitamo o lažnim ili proneverenim akcijama za skupljanje pomoći. Strah od toga da ne ispadnemo naivni je takođe nešto što sprečava ljude da osete i deluju u skladu sa svojim saosećanjem.

Šta je za vas važno, šta vas čini srećnom?

Hvala Vam na ovom pitanju. U profesionalnom životu čini me srećnom i zadovoljnom kada radim sa populacijom sa kojom posebno volim da radim, a to su devojčice i devojke na temu prihvatanja sopstvenog tela i shvatanje tela kao izvora sigurnosti i samopouzdanja.

Danas gotovo u svakom oglasu za posao možemo pročitati da se od idealnoog kandidata traže  između ostalih i sledeće osobine i veštine: fokusiranost na ciljeve, bezkompromisnost u odlučivanju, proračunatost, vladanje manipulativnim tehnikama, prilagodljivost situacijama,… mnogo toga što se prepoznaje kod sociopata, ako na to nadovežemo  i nedostatak empatije, lični interes, egoizam… Da li je ovakvo zapažanje prestrogo?

Zapažanje je odlično. Upravo kod sociopata se zapažaju sve te karakteristike “idealnog kandidata”. Sociopatija podrazumeva savršeno očuvane intelektualne funkcije, ali vrlo oskudne emocije i neusvojene moralne vrednosti. Pošto sociopatama nedostaju emocije, oni nemaju tremu. A pošto nemaju tremu, oni su često izrazito šarmantni u društvu, opušteni u razgovoru za posao, vrlo sposobni da rade pod stresnim okolnostima (ne zbog toga što su se izborili sa strahom, već zato što ga ne osećaju). Rizik pri zapošljavanju nekoga ko pokazuje psihopatske crte zavisi od radnog mesta. Ovim ljudima nedostaje savest i zbog toga oni nemaju “kočnicu” koju imaju drugi ljudi. Jedina kočnica za njih je strah od kazne. Ukoliko kazna za neko delo nije prevelika ili je nešto na šta su spremni da pristanu, tada ni ta kočnica više ne postoji.

Nije rešenje zapošljavati ljude sa psihopatskom strukturom, već emocionalno pismene ljude. Emocionalno pismeni ljudi osećaju put spektar emocija i umeju da se nose sa njima. Srećom, mnogi poslodavci shvataju ovakve zahteve samo kao fraze, kao nešto što se uobičajeno piše u CV-u, ali što ne nosi doslovno značenje.