40 godina serije Grlom u jagode – Sećanje je varljiva stvar

Share

Televizijska serija Grlom u jagode koju je davne 1976. godine režirao Srđan Karanović jedna je od najboljih TV serija bivše Jugoslavije. Predstavila je novu generaciju glumaca, bavila se mladima, njihovim dilemama, problemima i radostima, oslikala duh Beograda šezdesetih godina i reprizirala se mnogo puta – na radost gledalaca raznih generacija. Ovogodišnji jubilej – 40 godina od premijernog emitovanja serije, obeležen je krajem oktobra u Dvorani Kulturnog centra u Beogradu, trodnevnim događajem koji su osmislili Stefan Arsenijević i Maja Medić, i koji je obuhvatio prikazivanje serije, razgovore sa njenim autorima i protagonistima, izložbu fotografija, kao i promociju knjige “Grlom u jagode – 40 godina TV serije”.

naslovna-2Priređivači knjige, filmski reditelj Stefan Arsenijević i diplomirani filmski snimatelj i fotograf Maja Medić, razgovarali su sa svim protagonistima serije, sakupili i objavili intervjue i prikupili fotografije iz arhiva RTS-a. Knjiga je omaž kultnoj seriji i otkriva mnogo toga novog – tu su sećanja, anegdote, manje poznati događaji, priče o prijateljstvima, kolegama, o nekadašnjem načinu života… A odabrane fotografije predstavljene na aktuelnoj izložbi u foajeu Dvorane Kulturnog centra podsećaju na važne momente iz svih deset epizoda kultnog TV ostvarenja.
O događaju u KCB-u koji je privukao veliki broj ljudi, o radu na knjizi , kao i o novim idejama i planovima, Maja Medić govori za P-portal.

– Pre godinu i po dana sam bila na snimanju filma Igla ispod praga Ivana Marinovića, u kom glumi Bogdan Diklić. U jednom razgovoru mi je tada rekao da je ove godine 40 godina od premijernog emitovanja serije Grlom u jagode i da se niko neće setiti to da obeleži. Ta informacija mi je ostala urezana, a onda se ubrzo pojavio Stefan Arsenijević (koji je sada gostujući urednik Dvorane Kulturnog centra) sa idejom da foaje DKC-a pretvori u izložbeni prostor sa filmskom tematikom i pozvao je mene da mu pomognem u tome. Pomenula sam godišnjicu serije Grlom u jagode i onda smo rešili da tom izložbom svečano otvorimo novonastali galerijski prostor, s obzirom da oboje obožavamo seriju. I zaista smo uleteli grlom u jagode u taj veliki projekat koji obuhvata izložbu, knjigu, trodnevni događaj koji je održan krajem oktobra, a imaćemo i zatvaranje izložbe u januaru.

Kako je izgledao rad na knjizi „40 godina TV serije Grlom u jagode“?

Knjiga se sastoji od razgovora sa autorima serije – Srđanom Karanovićem, Rajkom Grlićem, koscenaristom, Živkom Zalarom, direktorom fotografije, Zoranom Simjanovićem, kompozitorom, i glavnom glumačkom ekipom – tu su razgovori sa Brankom Cvejićem, Mikijem Manojlovićem, Bogdanom Diklićem, Aleksandrom Berčekom i Gordanom Marić. Sa svima njima smo pričali i o snimanju serije i o tome kako je došto do toga da rade na seriji. Zatim i o tome kako je serija tada bila prihvaćena, kako im je izgledalo kad su se skupili deset godina kasnije i da li bi voleli da se okupe ponovo. Najveći broj fotografija u knjizi je iz Programskog arhiva RTS-a, sa samog snimanja serije, fotografije iz filma Jagode u grlu su iz privatne arhive, a tu su i fotografije svih naših sagovornika, koje sam ja napravila. Uvodne tekstove su pisali Stefan Arsenijević i Goran Marković.

Šta ste novo otkrili radeći na ovoj knjizi?

Maja Medić
Maja Medić

Otkrili smo da je sećanje varljiva stvar. Postoje isti događaji kojih se ljudi različito sećaju. Tako, na primer, kada je reč o tome kako je nastala serija, Rajko Grlić tvrdi da je serija trebalo da se dešava u Zagrebu i radi za zagrebačku televiziju, a Srđan Karanović kaže da je njega zvao urednik iz Televizije Beograd i praktično mu naručio seriju o mladima. Radeći ovu knjigu dobili smo uvid u jednu generaciju stvaralaca i to je izuzetno zanimljivo. Saznali smo da postoji cenzurisan deo u epizodi koja govori o 68-oj godini (Miki i Bane odlaze na protest da bi jurili devojke i na kraju igraju Kozaračko kolo). To je deo koji traje 7–8 minuta koji je snimljen, izmontiran i onda su urednici televizije sugerisali da bi bilo bolje da se to izbaci. Takođe je zanimljivost i to što su segmenti na kraju svake epizode u kojima se govori šta je bilo te godine, nastali tako što je Branko Cvejić sedeo danima u Narodnoj biblioteci i prikupljao te podatke listajući stare novine.

Koliko su u svojim intervjuima za ovu knjigu glumci bili nostalgični, a koliko realni?

To je stvar karaktera. Meni je to jedna od najlepših stvari u ovoj knjizi – to što se kroz ove razgovore oseća ko je kakav, koliko su međusobno različiti, a vezuje ih zajednički projekat, koji je svima skoro podjednako važan. Glumci su svi bili jako mladi dok su radili seriju – Dikliću je to bila prva uloga, a Branku Cvejiću je bila prva glavna uloga. Najmanje je nostalgičan Miki Manojlović, za razliku od Bogdana Diklića koji nas je potpuno vratio nazad u to vreme – ispričao je kako je to bilo kad je saznao da je dobio ulogu i koliko mu je to bilo važno. Branko Cvejić ceo život živi sa Banetom Bumbarom – njega i danas ljudi tako zovu, njemu to ne smeta. Ono što je meni fascinantno je da se svi vrlo živo sećaju rada na seriji i kao da ti likovi žive i dalje u njima, iako je prošlo 40 godina i mnogo uloga između.

U čemu je tajna dugovečnosti serije Grlom u jagode?

Serija priča priču koja je univerzalna – priču o odrastanju. Serija se inicijalno zvala Zašto sam postao čovek. Mladalačke nevolje i radosti u gimnazijalskim danima, pa onda kroz fakultetsko doba – odrastanja, sazrevanja, dilema, zaljubljivanja… – to je nešto univerzalno. Svaka nova generacija može da se prepozna u nekoj meri. Druga stvar je što je serija verna slika građanskog društva šezdesetih godina u Beogradu. Ona nosi veliku dozu nostalgije jer se taj duh vremena oseća u svakom kadru. Treća stvar je što je ona jako moderna po svojoj formi (I dan danas je moderna, a u svoje vreme je tek bila). Sastoji se od mnogo nivoa – postoji priča o Banetu u sadašnjem trenutku, kada on govori o svojim roditeljima, mi gledamo crno-bele snimke iz prošlosti, zatim postoji obraćanje glavnih junaka kameri (lažni dokumentarni snimak) koje je 15 godina kasnije od trenutka u kojem se radnja serije dešava, a imamo i prave dokumentarne snimke na samom kraju svake epizode. To je jedna kolažna forma koja je bila vrlo originalna i specifična. Povrh svega, svaka epizoda ima svoju temu i zaokružena je – ima početak i kraj i može da se gleda nezavisno, a sve epizode zajedno čine veliku celinu. Serija ima mnogo kvaliteta, to je čini trajnom.

Šta je predstavljeno na izložbi fotografija u foajeu DKC-a?

Fotografije su odabrane iz izbora koji postoji u Programskom arhivu RTS-a – predstavljeni su kadrovi iz svih deset epizoda, kao i posebno organizovane fotografske celine – koje predstavljaju Baneta Bumbara sa njegovim simpatijama, porodicom, drugovima… Reprinti originalne knjige snimanja serije i neki od citata iz serije. Replika– Svi smo mi nekad hteli da kažemo ne, a rekli smo da – je, ako mene pitate, rezime cele serije.

Kako je izgledalo obeležavanje jubileja u Dvorani Kulturnog centra krajem oktobra?

Prevazišlo je sva naša očekivanja, a očekivali smo mnogo. Prvo, samo otvaranje je bilo veoma svečano. Hol je bio prepun, a na otvaranju su govorili direktorka KCB-a Gordana Goncić, direktor Filmskog centra Boban Jeftić, urednik filmskog programa RTS-a Nebojša Bradić, Stefan Arsenijević i ja. Ujedno smo i predstavili knjigu i otvorili izložbu. Pre prikazivanja prve epizode serije pozvali smo celu ekipu na binu da se pokloni. Večina protagonista serije je došla i bilo je divno videti sve njih ponovo zajedno, 40 godina kasnije. Sala je bila puna i sledeća dva dana, razgovori su bili zanimljivi, dinamični, bilo je pitanja iz publike. Publika je reagovala, smejala se, govorila replike unapred gledajući seriju. Bilo nam je srce puno.

Izložba fotografija iz serije Grlom u jagode može se pogledati u foajeu Dvorane kulturnog centra Beograda do kraja januara 2017. Na svečanom zatvaranju biće prikazan film Jagode u grlu i biće organizovani zanimljivi filmski razgovori. Postoji ideja i želja da se izložba o kultnoj jugoslovenskojseriji predstavi i u drugim gradovima – u Srbiji i u regionu.

Da li je film Grlom u jagode, snimljen 1986. godine, mogao da izgleda drugačije? Ili je namerno gorak i ciničan?

jagode-u-grlu
Fotografija iz privatnog arhiva

– Ako se gleda cela serija pažljivo, poslednje dve epizode su apsolutni nagoveštaj toga šta će biti za deset godina. Ti kompromisi koje junaci serije prave, motivi sa kojima nešto rade, to je već ukazivalo na to da oni neće biti srećni ljudi. Tako da je ta priča, deset godina kasnije, prirodan nastavak serije, film nije mogao da izgleda drugačije. Ono što je meni fascinantno je da su gledaoci, kada je Srđan Karanović napravio film, bili toliko razočarani filmom da su ga zvali telefonom i govorili mu – Kako si to mogao da nam uradiš? To verovatno ima veze s tim što ljudi žele da veruju da u pozitivan ishod, bez obzira na sve i što su se ljudi vezali za junake iz serije, ali u seriji se neosporno nagoveštava takav nastavak, kaže Maja Medić.

GLUMCI O SERIJI

Iz knjige Grlom u jagode – 40 godina TV serije koju su priredili Maja Medić Stefan Arsenijević, u izdanju Kulturnog centra Beograda i Vulkana

Branko Cvejić

branko_cvejicKako je izgledalo na samom snimanju? Da li ste se, vi glumci, poznavali međusobno od ranije?
Imali smo već iskustva na televiziji i u pozorištu. Bila je odlična atmosfera između nas, a pogotovu sa Batom, Oliverom i nenadmašnom Rahelom Ferari.
U svakoj epizodi se pojavljivala druga ženska i to je davalo neki ritam u odnosu na ekipu i porodicu koja je stalno tu, iz epizode u epizodu. Doduše, svako je pametan sad kad gleda… Moglo je da bude dosadno.

Kad smo kod Banetovih ljubavi, kako Bane doživljava Gocu?
Kod muškaraca, verovatno ne kod svih, postoji ta neka ženska koja ostane za ceo život. A čitava priča sa detetom, čije je dete i ostalo, čista je melodrama.

Postoji u seriji ta divna nostalgija vezana za 60-e…
Već je ’75. bila razlika, ali znate šta nije bilo drugačije? „Idemo na more, idemo u Rovinj.“ To je bilo normalno, još uvek.
Današnji klinci u ovom Beogradu, koji je mnogo veći nego tada, mogu da biraju gde će u provod. Onda se znao neki redosled. Znalo se – Kalemegdan, Šansa, Madera… U Klub književnika nije bilo šanse da uđeš, sem ako te neko ne uvede. Šta sad znači da neko dođe za sto, neke ženske sede tu, baci ključeve u vis i kaže: „Mi smo tu sa kolima!“ A onda je značilo sve. On je tu sa kolima, znači može da se ode u diskoteku u Resnik, gde je tada bila glavna diskoteka. Bio je potpuno drugačiji način života.

Aleksandar Berček

aleksandar-bercekZašto „glupi Uške“?
Zato što te ideale koje su ostali junaci imali – farmerke, put na more, u inostranstvo… – Ušketa to nije interesovalo. On je hteo da završi fakultet, da se zaposli i da se oženi – sve onako kako ide po redu. E, to se nije uklapalo u njihove površne opservacije o životu. I zato je dobio takav nadimak. To su osvete tih osrednjaka, kao i u školi, kad je neko vredan, ima dobre ocene – on je štreber i niko neće s njim da se druži. To rade samo osrednjaci, koji to i ostaju u životu. Od njih ništa ne zavisi. Tako da je zapravo Uške, u tom životnom delu, najgore prošao. On je sve na vreme i kako treba uradio, ali nije mogao da pokaže to što zna i otišao je u jednu vrstu melanholije, depresije… i malo alkohola.

Predrag Miki Manojlović

miki-manojlovicSećate li se kakva je bila recepcija serije kada je prvi put emitovana? Da li ste očekivali toliki uspeh i kako tumačite njenu dugovečnost?
– Prva izuzetna popularnost serije Grlom u jagode bila je rezultat i potreba širokog TV-gledališta, i kulturnog nivoa publike, i srećnog susreta originalnog dela sa duhom vremena. Repriza je bilo puno. Upoređivati popularnost današnjih serija sa serijom Grlom u jagode je neumesno. Kulturni nivo celog društva se obrušio, sakrio se u misleće ljude kojih je sve manje. Dugovečnost serije se može objasniti i potrebom bega od srpskih pornografskih televizija tokom ratova i kasnije do danas, do katastrofalnog rada čuvene RRA, koja je gomilom dozvola za nacionalne frekvencije omogućila da se dno smisla tako važnog medija kao što je televizija dotakne brzo i u njemu pusti dobok koren neuništive biljke zvane primitivizam. Popularnost serije Grlom u jagode ne jenjava dok ima ljudi koji prepoznaju razornost takvog duha, kulove na dužnostima koje ne mogu vršiti, svuda oko nas moldavski stajling i mode de vie muškaraca i žena koji ne pamte 80-e niti bilo koju raniju epohu. A njih je sve više. Mislim da je srpski projekt ofanzivnog turbo-folka,kao način da se vlada državom, dodatno uništio snage koje su Jugoslaviju mogle sačuvati od posledica interesa velikih sila i lokalnih giganata – neznalica i šovinista.

Bogdan Diklić

bogdan-diklicKako je bilo na snimanju?
Stvarno sam imao ogromnu sreću, svi su imali strpljenja za mene i ja sam, zahvaljujući tome, već tada naučio neke osnovne zanatske stvari. Na primer, u početku snimanja, kad smo nameštali kadar u kom nas je bilo više, Živko Zalar me je upitao: „Dik, je l’ vidiš kameru?“ A ja mu odgovaram: „Ne.“ A Živko će na to: „E pa ne vidi ni ona tebe!“ To je bila moja lesson number one.
I posle snimanja smo se dosta družili i tada sam prvi put otišao u legendarni Klub književnika, zahvaljujući tome što sam bio u društvu već viđenijih i afirmisanih ljudi. Tada je počelo moje prijateljstvo sa Mikijem Manojlovićem, koje, biću slobodan da kažem, traje i dan-danas. Kada smo snimali u Rovinju, nas dvojica smo bili cimeri. A oko mene su bile i ostale glumačke veličine: Bata Stojković, Olivera Marković, Rahela Ferari… Bilo mi je neshvatljivo da sam baš ja partner tim glumcima, jer sam ih do tada gledao samo na televiziji i u bioskopu „Gorica“, sa svog stalnog mesta u 9. redu, sedište broj 15. (osmeh) Bio sam opčinjen, samo što im nisam tražio autogram da bih mogao da se hvalim u Bjelovaru s kim sve radim. Sumnjao sam da bi mi, bez tih autograma bilo ko poverovao (osmeh).I dan-danas sam fasciniran činjenicom kome sam sve bio partner u životu i to mi je davalo izvesno samopouzdanje u krizama koje se pojavljuju gotovo ciklično.

Share